""Adolat" sosial-demokratik partiya Siyosiy Kengashi raisi"

Yangiliklar (239)
Ўзбекистоннинг бой маданий мероси Парижнинг Лувр музейида
DO’STONA TASHRIF
O`monlik olimlar tashrifi
14 dekabr 2022 yil, O’zbekiston Respublikasi Fanlar akademiyasi, Sharqshunoslik institutiga O’mon Sultonligi Nizva universitetining arab-tili mutaxassisi Dr. Said Al-Zubaydiy va mazkur universitetning arab tili bo’limi mudiri Dr. Masud Said Al-Hadidiy va O’zbekiton Davlat Jahon tillari Universitetining Tarjimonlik fakulteti, Arab-tili tarjima nazariyasi va amaliyoti kafedrasi o’qituvchisi Dr. Xelal Kadhom tashrif buyurdilar.
Mehmonlarni institutning ilmiy kotibi N.Jabborov, fond mudiri Sh.Islomov va Xalqaro aloqalar bo’limi boshlig’i U.Raxmanovlar kutib olishdi. Mehmonlarga dastlab institutning yangi binosi ko’rsatildi.
Institut faoliyati va unda amalga oshirilayotgan ishlar haqida N.Jabborov mehmonlarni tanishtirib o’tdi. Shundan keyin mehmonlar restavratsiya va skanerlash bo’limi faoliyati, unda amalga oshiralayotgan ishlar haqida yaqindan tanishdilar. Institut faoliyati mehmonlarga juda katta ta’surot qoldirdi.
Do’stona tashrif
12-dekabr 2022 yil O’zbekiston Respublikasi Fanlar akademiyasi Abu Rayhon Beruniy nomidagi Sharqshunoslik institutiga Markaziy Osiyo xalqaro institutiga “XIX asr o’zbek va qozoq mutafakkirlari dunyoqarashida umumiy tarixiy-madaniy merosni mustahkamlash va rivojlantirish” mavzusidagi xalqaro ilmiy konferensiyada ishtirok etish uchun kelgan bir qator qozog’istonlik olimlar jumladan, Matijanov Kenjexan Slyamjanovich- M.O.Avezov nomidagi adabiyot va san’at instituti bosh direktori, filologiya fanlari doktori , Batirxan Bolatbek Shadenuli – R.B.Sulaymonov nomidagi Sharqshunoslik instituti ilmiy kotibi, PhD, Kidir Torali Edilbayuli – M.O.Avezov nomidagi adabiyot va san’at instituti bosh direktori o’rinbosari, filologiya fanlari doktori, Aubakir Jandos Magazbekovich – L.N.Gumilev nomidagi Yevroosiya milliy universiteti, “Abay akademiyasi” ilmiy tadqiqot instituti direktori, filologiya fanlari doktori tashrif buyurdilar. Mehmonlarni direktorning ilmiy ishlar bo’yicha o’rinbosari S.Karimova, fond mudiri Sh.Islomov va institut xalqaro aloqalar bo’limi boshlig’i U.Raxmanov kutib oldilar.
Mehmonlarga direktor o’rinbosari S. Karimova tomonidan institut tarixi va faoliyat yo’nalishlari, hozirgi kunda olib boriladigan turli xil tadqiqotlar haqida ma’lumot berib o’tildi. Uchrashuvda “Markaziy Osiyo tarixi” bo’limi boshlig’i A.Xo’jayev, “Tarixiy manbashunoslik” bo’limi boshlig’i H.Lutfullaev, “Sharq mumtoz adabiyoti” bo’limi boshlig’i S.Eshonovalar ham ishtirok etishdi. Uchrashuvda mehmonlar institut haqidagi o’zlarini qiziqtirgan savollarni berishdi. Xususan, elektron nusxa olishning tartib-qoidalari, onlayn katologlarning hozirgi ishlash prinsiplari, bo’limlar tomonidan amalga oshirilayotgan nashrlar, restavratsiya va skanerlash bo’limining faoliyatlari ularni juda qiziqtirdi. Qozog’iston vakillari bilan ikki tomonlama ilmiy hamkorlikni yanada rivojlantirish va birgalikda nashrlar qilish yo’llari haqida muzokalar olib borildi. Institutning hozirgi faoliyati mehmonlarda juda katta qiziqish uyg’otdi va kelajakda institut bilan hamkorlikni yo’lga qo’yish yo’llarini o’ylab ko’rish lozimligini ta’kidlab o’tdilar.
Birozdan so’ng mehmonlar restavratsiya va skanerlash bo’limi faoliyati bilan tanishish uchun restavratsiya bo’limiga tashrif buyurdilar. Bo’limdagi olib borilayotgan kitoblarni ta’mirlash va mulyaj ishlari mehmonlarga juda katta qiziqish uyg’otdi. Tadbir 1 soat davom etdi. Shundan keyin mehmonlar iliq kutib olingan qabul uchun institut xodimlari jamoasiga o’z minnatdorchiliklarini bildirdilar.
Misr Arab Respublikasidagi “Al-Azhar” universiteti kutubxonasi va arxiv fondidagi O‘zbekistonga oida qo‘lyozma asarlari o‘rganilmoqda
O‘zbekiston Respublikasi Turizm va madaniy meros vazirligi huzuridagi Madaniy meros agentligi tomonidan xorijdagi ilmiy-tadqiqot markazlari bilan hamkorlik davom etmoqda. Shu maqsadda O‘zbekiston Respublikasi Tashqi ishlar vazirligi va O‘zbekiston Respublikasining Misr Arab Respublikasidagi Favqulodda va Muxtor elchisi M.Qilichevning bevosita sa’y-harakatlari bilan “Al-Azhar” universiteti kutubxonasi fondida saqlanayotgan jami 49 361 ta qo‘lyozma haqidagi ma’lumotni o‘zida mujassam qilgan 28 kitobdan iborat yangilangan fixrist va aynan shu noyob ma’lumotlarni o‘z ichida jamlagan 50 GB hajmdagi elektron fayl 8 ta CD-diskda ham keltirildi.
Ma’lumot uchun: “Al-Azhar” universiteti Fotimiylar davlati davrida (909—1171) tashkil etilgan bo‘lib, tarixi ming yilliklarga borib taqaladi va Islom olamida “Ilm markazi” degan nom olgan. Universitetda arab tili, mantiq, aqida, fiqh, tasavvufdan chuqur bilim beriladi va asrlar davomida arab tili va grammatikasini o‘rganishda buyuk bobokalonimiz Mahmud az-Zamaxshariyning “Al-Mufassal” asaridan foydalanib kelinmoqda. “Al-Azhar”ning kutubxona fondida ko‘plab atoqli olimlar asarlari qo‘lyozmalarining nusxasi mavjud. Xususan, o‘rta asrlar allomalaridan Imoddidin Ismoil ibn Ahmad Ibn Said Ibn Asir, Ibrohim al-As’hariy, Abu Is’hoq at-Tunisiy, Abul Hasan Nuriddin Ali ibn Muhammad ibn Iso al-Ashmuniy, “al-Amir al-Kabir” nomi bilan mashhur bo‘lgan Muhammad ibn Muhammad ibn Ahmad ibn Abdulqodir ibn Abdulaziz al-Simbaviy al-Azhariylar ko‘plab asarlarining qo‘lyozma nusxalari saqlanmoqda. Kutubxona fondi juda boy bo‘lib, birgina Jaloliddin Abu alFazl Abdurahmon Abu Bakr ibn Muhammad al-Hudayriy as-Suyutiy asarlarining 1325 ta nusxasi bor.
E’tiborli tomoni, ushbu kutubxonada yurtimiz allomalarining ko‘plab asarlari qo‘lyozmalarining nusxalari mavjud bo‘lib, xususan, Abu Ali Ibn Sinoning "Al qonun fi at-tib" asari "37 653" raqami ostida saqlanishi aniqlandi. Shuningdek, fondda Sharofiddin Mahmud ibn Muhammad ibn Umar Al Chag‘miniyga tegishli "Qonuncha" asarining uchta nusxasi, al-Xorazmiy, al-Beruniyning ikkita asari,
at-Termiziyning 153 ta asari, at-Taftazoniyning 479 ta asari nusxalari bor.
Kutubxona fondida saqlanayotgan qo‘lyozma asarlar haqida to‘liq ma’lumot beruvchi 28 ta kitobda buyuk muhaddis olim Imom Buxoriy asarlarining 415 ta nusxasi ro‘yxati keltirilgan. Jumladan, uning mashhur hadislar to‘plami “Al-Jome’ as-Sahih” (Sahihi Buxoriy) bilan birgalikda “Al-Adab al-Mufrad”, “Az-Zu’afa as-Sag‘ir”, “At-Tarix al-Kabir”, “Xayr al-Kalom fi al-Qiroat xalf al-Imom” va “Xalq af’al al-Ibod” kabi asarlarning qo‘lyozma nusxalari ham mavjud.
Madaniy meros agentligining O‘zbekiston tarixi va madaniyatiga oid xorijdagi madaniy boyliklarni ilmiy-tadqiq etish boshqarmasida faoliyat olib borayotgan R.Bahodirov, D.Rasulov va I.Qayumovalarning dastlabki ilmiy izlanishlar asnosida yuqorida zikr etilgan ma’lumotlar aniqlandi. Shu bois bu boradagi tadqiqotlarni davom ettirish natijasida yurtimiz tarixiga oid yangi topilmalar kashf qilinishi kutilmoqda.
Mukofotlar muborak bo'lsin!
Oʻzbekiston Fanlar akademiyasining bir guruh fidoyi xodimlari, ilm-fan jonkuyarlari “Oʻzbekiston Respublikasi Konstitutsiyasining 30 yilligi” esdalik nishoni bilan taqdirlanishdi. Barchangizga eʼtirof muborak!
“Oʻzbekiston Konstitutsiyasining 30 yilligi” esdalik nishoni bilan
Oʻzbekiston Respublikasi Fanlar akademiyasidan taqdirlanganlar ro'yxati
1. Ibragimova Elvira Memetovna Yadro fizikasi instituti bosh ilmiy xodimi
2. Azamov Abdulla Matematika instituti boʻlim boshligʻi, akademik
3. Moʻminov Ramizulla Abdullayevich Fizika-texnika instituti laboratoriya mudiri, akademik
4. Askarov Axmadali Fanlar akademiyasi akademigi
5. Parpiyev Odilxoʻja Raimxoʻjayevich Materialshunoslik instituti direktori
6. Ashurov Xotam Baxronovich
Ion-plazma va lazer texnologiyalari instituti direktori
7. Rafikov Vaxob Asomovich Seysmologiya instituti direktori
8. Sultonov Karim Mexanika va inshootlar seysmik mustahkamligi instituti direktori
9. Tillayev Yusufjon Abdumajidovich Astronomiya instituti direktor oʻrinbosari
10. Abdullayev Nasrulla Djalilovich Oʻsimlik moddalari kimyosi instituti direktor oʻrinbosari
11. Aripova Tamara Uktamovna Immunologiya va inson genetikasi instituti direktori, akademik
12. Inoyatova Flora Ilyasovna Respublika ixtisoslashtirilgan pediatriya ilmiy-amaliy tibbiyot markazi loyiha rahbari, akademik
13. Nasmetova Saodat Mamajanovna Mikrobiologiya instituti yetakchi ilmiy xodim
14. Matniyazova Xilola Xudaybergenovna Genetika va oʻsimliklar ekspimental biologiyasi instituti yetakchi ilmiy xodimi
15. Salixanova Dilnoza Saidakbarovna Umumiy va noorganik kimyo instituti bosh ilmiy xodimi
16. Namazov Shafoat Sattarovich Umumiy va noorganik kimyo instituti laboratoriya mudiri, akademik
17. Ashurov Jamshid Mengnorovich Bioorganik kimyo instituti laboratoriya mudiri
18. Sultonov Oʻktambek Abdulganiyevich Sharqshunoslik instituti yetakchi ilmiy xodimi
19. Xamdamov Ulugbek Abduvaxobovich Oʻzbek tili, adabiyoti va folklori instituti boʻlim mudiri
20. Rajabov Kaxramon Kenjayevich Tarix instituti bosh ilmiy xodimi
21. Muxtarov Ildar Askadovich Sanʼatshunoslik instituti boʻlimi mudiri
22. Raximov Mirzoxid Akramovich Oʻzbekistonning eng yangi tarixi masalalari boʻyicha Muvofiqlashtiruvchi-metodik markazi boʻlimi mudiri
23. Eshonqulov Joppor Saliyevich Davlat adabiyot muzeyi direktori
24. Uljabayeva Surayyo Baxrombekovna Temuriylar tarixi davlat muzeyi direktori oʻrinbosari
25. Aripdjanov Otabek Sanʼatshunoslik instituti katta ilmiy xodimi
26. Turgunov Murodjon Tursunboyevich Davlat va huquq instituti direktori
27. Tulyaganov Abdumannop Abdujabbarovich Davlat va huquq instituti direktori oʻrinbosari
28. Tashkulov Jurabay Davlat va huquq instituti xodimi
29. Gafurova Muborak Vaxidovna FA Fizika-matematika va texnika boʻlimi rahbari oʻrinbosari
30. Tashpulatov Javlon Jamondinovich FA Kimyo-biologiya fanlari boʻlimi rahbari-ilmiy kotib
31. Karimov Ulugʻbek Timerbayevich FA Kimyo-biologiya fanlari boʻlimi rahbari oʻrinbosari
32. Mustafayeva Nodira Abdullayevna FA Ijtimoiy-gumanitar fanlar boʻlimi rahbari-ilmiy kotibi
33. Payziyeva Muqaddas Xabibullayevna FA Ijtimoiy-gumanitar fanlar boʻlimi rahbari oʻrinbosari
34. Maxmudov Oʻtkur Sobirjon oʻgʻli Tashkiliy-tahliliy boʻlim boshligʻi
https://academy.uz/uz/news/mukofotlar-muborak
Ўзбекистон воҳалари хазиналари. Карвон йўллари чорраҳасида
Қарақалпақ тилине тил бийлиги берилген күн Өзбекстан Республикасының бир қатар орынларында кең түрде белгиленбекте
Қарақалпақ тилине тил бийлиги берилген күн мүнәсибети менен усы бүгинниң өзинде Ташкент қаласында, Өзбекстан Илимлер Академиясының Шығыстаныў институтында “Ғəрезсизлик жылларында қарақалпақ тили ҳəм əдебиятын раўажландырыў мəселелери” атамасында илимий-әмелий конференция болып өтпекте. Бул да өз гезегинде ана тилимизге болған ҳүрметтиң және бир көриниси есапланады.
Толық мағлыўмат
(https://joqargikenes.uz/13615.html)Қарақалпақстан Республикасы Жоқарғы Кеңесиниң Мәлимлеме хызмети
Каналға ағза болыў: @joqargikenes
Parijdagi Luvr muzeyida O‘zbekiston madaniy merosining birinchi ko‘rgazmasi.
“Ўзбекистон воҳалари хазиналари
Париждаги дунёга машҳур Лувр музейида 23 ноябрь куни “Ўзбекистон воҳалари хазиналари. Карвон йўллари чорраҳасида” номли кўргазмага старт берилади. Кўргазма 2023 йил 6 мартгача давом этади.
Кўргазмадан 168 та музей экспонати, хусусан, Ўзбекистоннинг 13 та музейидан 137 та, шунингдек, дунёнинг етакчи музейларидан 31 та экспонат ўрин олган.
Бугун ташкилотчилар кўргазма ҳақида Ўзбекистон оммавий ахборот воситаларига маълумот беришди.
https://www.youtube.com/watch?v=bg07Q-9jUFU
https://www.youtube.com/watch?v=0TOYyzlYQss
100 жилдлик муҳташам мажмуа
Т а қ д и м о т
Маълумки, давлатимиз раҳбари Шавкат Мирзиёев 2019 йил 15 октябрь куни Озарбайжон пойтахти Боку шаҳрида бўлиб ўтган Туркий давлатлар ҳамкорлик кенгашининг еттинчи саммитида ташкилотга аъзо давлатлар адабиётининг энг сара намуналаридан иборат 100 жилдлик китоблар туркумини ҳар бир мамлакатнинг она тилида нашр этиш ғоясини илгари сурган эди.
Ана шу эзгу ташаббус асосида юртимизда “Туркий адабиёт дурдоналари” номли 100 жилдлик асарлар мажмуаси нашр этилди. Ўзбекистон Фанлар академияси Абу Райҳон Беруний номидаги Шарқшунослик институтида жамиятимизнинг ижтимоий-маънавий ҳаётида муҳим воқеа бўлган ушбу муҳташам мажмуанинг тақдимоти бўлиб ўтди.
Тақдимот маросимида Ўзбекистон Республикаси Президентининг маслаҳатчиси Хайриддин Султонов сўзга чиқиб, Янги Ўзбекистонда амалга оширилаётган янги маънавий-маърифий ташаббуслар, эзгу ва инсонпарвар лойиҳалар, хусусан, “Туркий адабиёт дурдоналари” номли 100 жилдлик асарлар мажмуаси нашр этилишининг Туркий давлатлар ташкилоти доирасидаги адабий дипломатияни шакллантиришдаги ижтимоий-сиёсий ва маънавий аҳамияти, туркий халқлар ўртасида ягона тарих ва умумий қадриятлар тимсолига айланган адабий алоқалар ҳақида фикр билдирди.
Ўзбекистон Республикаси Президенти Администрацияси ҳузуридаги Ахборот ва оммавий коммуникациялар агентлиги директори Асаджон Ходжаев ушбу йирик мажмуани яратиш билан боғлиқ жараёнлар, олиб борилган илмий ва ижодий изланишлар ҳақида маълумот берди.
Мажмуага умумтуркий адабиётнинг қадимги давридан то бугунги кунимизга қадар яратилган асарлари, жумладан, Ўзбекистон, Туркия, Қозоғистон, Қирғизистон, Озарбайжон, шунингдек, Туркманистон ва Венгрия давлатларининг мумтоз ва замонавий адиблари ижодидан энг сара намуналар киритилган.
Мажмуанинг “Умумтуркий адабиёт намуналари” деб номланувчи дастлабки 5 жилдидан Маҳмуд Қошғарийнинг “Девону луғотит-турк”, Юсуф Хос Ҳожибнинг “Қутадғу билиг”, Аҳмад Югнакийнинг “Ҳибат ул-ҳақойиқ”, Аҳмад Яссавий ва Сулаймон Боқирғонийнинг “Ҳикматлар”и ҳамда Носируддин Рабғузийнинг “Қиссаси Рабғузий” каби мумтоз асарлари ўрин олган. 28 жилдни ташкил этган “Ўзбек адабиёти намуналари” Алишер Навоийнинг сайланма ғазаллари билан бошланиб, қорақалпоқ адабиёти намуналарини ҳам ўз ичига олади.
Мажмуада турк, озарбайжон, қозоқ, қирғиз ва туркман бадиий ижодиётига ҳам кенг ўрин ажратилган. Жумладан, Жалолиддин Румий, Юнус Эмро, Низомий Ганжавий, Насимий, Фузулий, Махтумқули, Мулланафас, Нозим Ҳикмат, Самад Вурғун, Абай, Мухтор Авезов, Собит Муқонов, Чингиз Айтматов, Тўлаган Қосимбеков, Мар Бойжиев, Отажон Тўғон каби мумтоз ва замонавий адабиётнинг 100 дан ортиқ намояндалари қаламига мансуб ноёб мерос жамланган. Таниқли венгер адибларининг асарларидан қилинган таржималар якунловчи жилд сифатида тақдим этилган.
“Туркий адабиёт дурдоналари” тўпламини нашрга тайёрлаш жараёнида Ўзбекистон Ёзувчилар уюшмаси, Ахборот ва оммавий коммуникациялар агентлиги ташкилотчилигида қисқа муддатда катта меҳнат, залворли ижодий иш амалга оширилди. Мажмуа учун материал тўплаш мақсадида қардош давлатларга бир неча бор ижодий сафарлар уюштирилди. Энг малакали таржимонлар, адабиётшунос ва матншунос олимлар, адиблар, муҳаррир ва рассомлар мажмуани тайёрлаш ва чоп этиш ишларига кенг жалб этилди.
Ғоят синчковлик ва катта масъулият талаб қиладиган бундай кенг қамровли ижодий жараёнда шу кунга қадар амалга оширилган таржималар орасидан энг саралари, таржима санъатининг мумтоз намуналари сифатида эътироф этилган етук асарлар танлаб олинди. Мазкур ижодий лойиҳада Ғафур Ғулом, Мирзакалон Исмоилий, Миртемир, Носир Фозилов, Пиримқул Қодиров сингари устоз адиблар билан бир қаторда бадиий таржима соҳасининг бугунги маҳоратли намояндаларининг ижодий ишларига ҳам алоҳида ўрин ажратилди.
– “Туркий адабиёт дурдоналари” тўплами нашр этилгани учун Озарбайжон давлати номидан Президент Шавкат Мирзиёевга ўз миннатдорлигимизни билдирамиз, – деди тақдимотда сўзга чиққан Тошкентдаги Озарбайжон маданият маркази директори, Озарбайжон Республикасининг юртимиздаги элчихонаси биринчи котиби Самир Аббосов. – Бу ғоят муҳим тарихий воқеадир. Эндиликда китобхонлар туркий мамлакатларнинг ёзувчи ва шоирлари асарларини ўз она тилларида ўқиш имконига эга бўлдилар. Адабиёт – ҳаёт кўзгуси. Ҳар бир халқ ўз адабиёти, маданияти орқали дунёга танилади. Ҳозир ҳам адабиёт халқлар ўртасидаги дўстликни мустаҳкамлашда муҳим воситадир. Биз ушбу тўплам ҳақида Озарбайжон оммавий ахборот воситаларига маълумот юбордик. Бу воқелик Озарбайжонда катта қизиқиш уйғотди. Айни пайтда, мазкур мажмуа Шавкат Мирзиёевнинг туркий адабиёт ривожига қўшган улкан ҳиссаси сифатида юксак баҳоланмоқда.
– Туркий давлатлар ўртасидаги алоқалар изчил ривожланмоқда, – деди Қирғизистон Республикасининг Ўзбекистондаги элчихонаси маданият масалалари бўйича атташеси Айжамал Қарамурзаева. – Бунда маданий ҳамкорликка катта эътибор қаратилмоқда. Ўзбекистон Республикаси Президентининг “Туркий адабиёт дурдоналари” тўпламини нашр этишга оид ташаббуси улкан лойиҳа саналади. У туркий давлатлар ўртасидаги маданий-маърифий алоқаларнинг ривожига муносиб ҳисса қўшади. Мазкур тўпламни тайёрлашда меҳнат қилган таржимон ва ижодкорларга миннатдорлик билдирмоқчиман.
– Очиғини айтганда, Президентимизнинг таклифи тушганда, қисқа вақт ичида бундай улкан лойиҳани бажариб улгурамизми, деган савол туғилганди, – деди “Жаҳон адабиёти” журнали бош муҳаррири, таниқли журналист ва таржимон Аҳмаджон Мелибоев. – Мажмуани тайёрлашда Ёзувчилар уюшмаси масъуллари, олимлар, ноширлар, журналистлар биргалашиб ишладик. Мажмуа мисолида туркий тилли давлатлар адабиётининг босиб ўтган ижодий йўлини кўрсатиб беришга ҳаракат қилдик. Шу билан бирга, мазкур тўпламни тайёрлашда қардош мамлакатлар адабиётида қандай жараёнлар кечаётганини ҳам англадик. “Туркий адабиёт дурдоналари” тўпламининг нашр этилиши Янги Ўзбекистоннинг маънавий қиёфасини кўрсатадиган беқиёс лойиҳа бўлди.
Тақдимот маросимида сўзга чиққанлар ушбу адабий дурдонанинг нашр этилиши қардош халқларимиз ўртасидаги азалий дўстлик ва биродарлик ришталарини янада мустаҳкамлашга хизмат қилишини алоҳида таъкидладилар.
Тантанали тадбирда Ўзбекистон Республикаси Президентининг маслаҳатчиси Одил Абдураҳмонов иштирок этди.
Назокат УСМОНОВА, ЎзА мухбири
https://uza.uz/uz/posts/100-zhildlik-muhtasham-mazhmua_428304
More...
"Meros"
MАНБАШУНОСЛИК
Беруний “Китоб ас-сайдана фи-т-тибб” асари
форсча таржимасининг қўлёзмалари ҳақида
Хоразмлик буюк энциклопедик олим Абу Райҳон Муҳаммад ибн Аҳмад ал-Беруний (973–1048) 150 га яқин асар ёзган бўлиб, уларнинг асосий қисми астрономия ва математикага бағишланган. Шундай бўлса-да, аллома аниқ фанлар баробарида, табиий фан соҳалари бўйича ҳам ўз даври учун илғор илмий хулоса ва истиқболли ғояларни тақдим этган. Берунийнинг ана шундай материалларга бой асарларининг биттаси минералогияга иккинчиси доришуносликка оид бўлиб, икковини ҳам аллома умрининг охирги йилларида, Ғазнада, султон Мавдуд ҳукмронлиги даврида (1041–1048) тасниф этган. Булардан бири қимматбаҳо тошлар ва металларга бағишланган “Китоб ал-жамоҳир фи маърифат ал-жавоҳир” (“Жавоҳирлар ҳақидаги билимлар тўпланган китоб” ёки “Минералогия”) [2], иккинчиси “Китоб ас-сайдана фи-т-тибб” (“Табобатда доришунослик китоби” ёки “Фармакогнозия”) эди. Сўнггиси вақт жиҳатдан кейин ёзилган, чунки “Минералогия”да жамланган маъданий моддаларга тегишли маълумотларнинг аксарияти “Сайдана”га ҳам киритилган, ундан ташқари, “Сайдана” Беруний вафоти туфайли тугалланмай қолган ва кейинчалик унинг шогирди, ғазналик табиб Абу Ҳамид Аҳмад ибн Муҳаммад
ан-Наҳшаъий томонидан олимнинг қораламалари китоб ҳолига келтирилган. У бизгача 678/1279–80 йилларда Абу Исҳоқ Иброҳим ат-Табризий (ал-Ғазанфар) қўли билан кўчирилган нуқсонли, ягона нусхада етиб келган. Бу нусха Туркиянинг Бурса шаҳридаги Куршунлу Жоме кутубхонасида сақланади. Кейинчалик шу нусхадан ХХ асрда яна 2 та қўлёзма кўчирилган [1: 23–24].
Бу асар алоҳида эътиборга моликдир, чунки Берунийнинг илмий қизиқишлари асосан аниқ фанларга қаратилган бўлиб, тиб илми билан шуғулланмаган ва бу соҳага доир махсус асарлар ҳам ёзмаган. Лекин “Сайдана”нинг тузилиши, ҳажми, мазмуни, унда истифода этилган манбаларнинг даврий ва ҳудудий кўлами Берунийни ўз даврининг буюк доришуноси деб аташга асос бўла олади.
Қисқача асарнинг ўзи ҳақида. “Сайдана” кириш сўзи ва беш бобни ўз ичига олган каттагина муқаддима ҳамда доришунослик қисмидан иборат. Муқаддимада Беруний сайдана (фармакогнозия) ва сайданоний (доришунос) сўзларини изоҳлайди. Бу фаннинг аҳамияти ҳақида гапиради. Бундан ташқари, дориларнинг оддий ва мураккабга бўлиниши, дориларнинг бадаллари, заҳарлар билан даволаш, ўзининг араб ва форс тилларига муносабатини, дориларнинг турли тиллардаги номларини билишнинг илмий ва амалий аҳамияти ҳамда яна бошқа кўп нарсалар ҳақида ёзади.
Муқаддимадан сўнг араб алифбоси тартибига солинган 1116 та мақола (параграф) келтирилган бўлиб, уларнинг ҳар бири алоҳида бир дорига бағишланган. Мақолаларнинг ҳажми турлича – бир неча сўздан то бир неча бетгача. Буни фақат “Сайдана”нинг тугалланмаганлиги билангина эмас, яна тавсифланаётган дорининг амалий аҳамияти ва машҳурлиги билан ҳам изоҳлаш мумкин. Китобда 880 та ўсимлик, 107 та маъданий моддалар, 101 та ҳайвон маҳсулот ва аъзолари ҳамда 30 та мураккаб таркибли дорилар (асосан, тарёқлар) жамланган [1: 37]. Мақолалар қуйидаги маълумотларни ўз ичига олади: дорининг арабча ёки муарраб қилинган номи, сўнг унинг юнон, сурёний, форс, ҳинд ҳамда бошқа тил ва лаҳжалардаги аталиши. Кўп ҳолларда арабча номи шеърий парчаларни жалб этилган ҳолда шарҳланган. Ундан кейин дорининг ташқи кўриниши, яхши ва ёмон хиллари, учрайдиган ерлари юнон ва шарқ муаллифларининг асарларига ишора қилинган ҳолда келтирилади. Мақола сўнгида дорининг бадалларига ўрин берилган. Мақолаларда географик, табиатшуносликка оид ва бошқа маълумотлар кўп бўлиб, уларнинг аксарият қисмини Берунийнинг шахсий кузатишлари ва мулоҳазалари ташкил этади [1: 19].
“Сайдана”нинг дастлабки таржимаси ХШ асрнинг бошида пайдо бўлган. Абу Бакр ибн Али ибн Усмон ал-Косоний исмли табиб Деҳлининг ҳукмдори Шамсуддин Элтутмиш (1211–1236) учун ўзига кўрсатилган илтифотлар эвазига китоб ёзиб беришни ният қилади ва шу мақсадда Берунийнинг Сайдана асарини араб тилидан форс тилига таржима қилиб, Шамсуддинга тортиқ қилади [1: 26]. Форсча таржима арабий аслиятнинг сўзма-сўз таржимаси эмас. Косоний таржима жараёнида матнни анча ўзгартирган. Бу фарқлар, аввало, асар муқаддимасида кўринади. Чунки таржимон Беруний муқаддимасини анча қисқартириб, ўрнига ўзининг фикрларини киритган. Лекин у “Сайдана”нинг муқаддимадан кейинги доришу-
нослик қисмини сақлашга ҳаракат қилган, гарчи айрим жумла (баъзида параграфлар) ни тушириб қолдирган бўлса ҳам [1: 27].
“Сайдана” форсча таржимасининг илмий аҳамияти шундаки[1], унинг ёрдамида асар арабча матнида 5 та катта суқут борлиги ҳамда уларнинг ўрни аниқланган. Улар арабча аслиятнинг 18 % (30 варақ)ини ташкил қилади. Улардан биринчиси 130-§ (бошон) ўртасидан 160-§ (бақла йаҳудийа)гача (30 та §); иккинчиси 229-§ (тин)дан 270-§ (жундбидастар)гача (41 та §); учинчиси 441-§ (данд)дан 480-§ (зож)гача (39 та §); тўртинчиси 582-§ (сийоҳидоварон)дан 632-§ (сабир)гача (50 та §); бешинчиси 849-§ (қитрон)дан 887-§ (карм)гача (38 та §) [1: 23]. Умумий ҳисобда 5 та суқут сабаб 198 та § тушиб қолган ҳамда зол ва ро ҳарфлар параграфлари аслиятда умуман йўқ.
“Сайдана”ни таржима қилишда Косоний Беруний ишлатмаган баъзи манбаларни жалб қилган. Улардан, биринчи навбатда, номаълум муаллиф Мухлис-и Мисрийнинг “ал-Манқул” асарини зикр қилиш жоиз. Ундан Косоний асосан юноний ва сурёний номларни олган. Шунингдек, форсча таржимада “Сайдана”нинг арабча матнида йўқ 15 дан ортиқ араб олимлари, асосан, филолог ва луғатшуносларнинг номи учрайди. Эҳтимол, буларни Косонийнинг ўзи киритган бўлиши мумкин [1: 28].
Косоний табиб бўлгани учун китобнинг амалий аҳамиятини ошириш мақсадида ўз таржимасига кўп дориларнинг сифатлари ва тиббий хоссаларини ҳам қўшган. Бу қўшимчаларнинг деярли барчаси Х асрда яшаган, Бувайҳий ҳукмдорларнинг саройида хизмат қилган моҳир табиб Абу Зайд ал-Арражонийга ишора билан киритилган
[1: 28]. Шу билан бир қаторда, Косонийнинг ўзига тегишли қўшимчалар ҳам бор. Улар, асосан, Фарғона, Кошғар ва Хўтонда учрайдиган дорилар ва ўсимликлар ҳақидаги маълумотлар ҳамда Беруний келтирган ҳиндча номларга қўшимча равишда ўзи аниқлаган айрим ҳиндча атамалардан иборат [1: 29].
Косоний таржимаси бизгача бир нечта нусхаларда етиб келган. Улар ҳақидаги батафсил маълумот мазкур таржиманинг танқидий матнини нашр қилган эронлик олимлар Манучеҳр Сотуде ва Ийраж Афшорлар томонидан берилган [6]. Уларнинг ёзишича, ҳозирда “Сайдана” форсча таржимасининг 7 та қўлёзмаси маълум, улар Туркия, Эрон, Ҳиндистон, Буюк Британия ва Покистон кутубхоналарида сақланади. Энг қадимги нусха, тадқиқотчиларнинг тахминича, милодий ХШ ёки XIV асрда китобат қилинган. Сўнгги кўчирилган қўлёзма эса ХIХ асрга мансуб [6: 9–16]. Сақланиб қолган дастлабки нусха Туркиянинг Маниса шаҳридаги Маниса халқ кутубхонасида 1789-ашё рақами остида сақланади. У 178 варақдан иборат бўлиб, охири йўқ. Шунинг учун унинг кўчирилган вақтини ноширлар матн ёзувининг хусусиятлари, қўлёзманинг қоғози ҳамда китоб эгаларига тегишли бўлган икки қайдномада 845/1441 ва 859/1454 йилларнинг зикр этилганлиги асосида милодий XIV асрнинг бошлари, деб аниқлаганлар [6: 9–10]. Шу қўлёзмани кўрган эронлик яна бир тадқиқотчи – Мужтабо Минувий мазкур нусхани ХШ асрга мансуб, дейди [4: 50]. Нима бўлганда ҳам, шу нусха ҳозирча маълум қўлёзмаларнинг энг қадимийси бўляпти.
Қадимий қўлёзма матнининг тузилиши арабча оригинал ва бошқа форсий нусхалардан фарқ қилади, яъни у 2 қисмдан иборат бўлиб, биринчисида дориларнинг тавсифи, турли тиллардаги номланиши ва шу каби арабча аслиятдаги маълумотлар ўрин олган бўлиб, уларнинг таржима жараёнида Косоний томонидан қўшилган тиббий таъсири алоҳида, китобнинг иккинчи қисми сифатида берилган (3: 134а–177б). Унда ҳам дорилар биринчи қисмдаги каби алифбо тартибида қўйилган, аммо қўлёзма нун ҳарфининг нура (оҳак) хоссалари ҳақидаги мақоласида тугаган, охири йўқ [3: 177б].
Форсий таржиманинг кейинги, яъни IХ/XV асрда, яна 983/1575, 1007/1599, 1190/1776 йилларда ва ХШ/ХIX асрда кўчирилган нусхаларида ҳар бир дорининг тиббий таъсири шу дорига бағишланган мақоланинг ичига қўшиб юборилган ҳолда келтирилган. Шу ҳолат таржиманинг 1575 йилга мансуб қўлёзмасида зикр қилинган, яъни унга асос бўлган 738/1337 йилги нусхада ҳам кузатилади. Шуларга асосланиб, И. Афшор “Сайдана“нинг ҳозирги мавжуд арабча нусхасидан ҳам олдинроқ китобат қилинган каттароқ, дори хоссаларини ҳам ўз ичига олган бошқа арабий нусхаси бўлганлигини тахмин қилади [6: 17].
Бизнингча, шундай қадимий нусха фақат форсий таржиманики бўлиши мумкин. Зеро, Беруний ўзи “Сайдана” муқаддимасининг 5-бобида: “Мен, агар бирор зарурат бўлмаса, бу поғонадан дориларнинг қуввати ва хоссаларини зикр қилишга ўтишни истамайман, чунки бу ҳақда жуда кўп гапириш керак, мен кабиларга эса бу оғир”, дейди. Бундан ташқари, Берунийга “Сайдана”ни китобат қилишга ёрдамлашган шогирди Абу Ҳамид ан-Нахшахий касалхонада фаолият юритувчи табиб бўлган ва Берунийнинг ёзишича, тиббий адабиётни ҳам яхши билган. Агар Беруний дориларнинг тиббий хоссаларини қўшиш ниятида бўлганида, бу ишни шогирдига ҳам топшириши мумкин эди. Лекин аллома илмий услубининг муҳим бир жиҳати – у китобий маълумотларни имкон қадар амалиётда ўзи текширганини инобатга олсак, шахсан ўзи тиб амалиёти билан шуғулланмагани учун тажрибада текширилмаган маълумотларни четлаб ўтган бўлиши мумкин. Шу ўринда форсий таржиманинг муаллифи Абу Бакр ал-Косоний ҳам ўз таржимасида дориларнинг фақат ярмисини тиббий маълумотлар билан бойитганлигини таъкидлаш жоиз. Зеро, форсий таржиманинг Британия музейидаги Or 5849 шифрли 1776 йилда Деҳлида кўчирилган нусхасида умумий ҳисобда 840 та дори зикр қилинган бўлса, шулардан фақат 430 тасининг тиббий хоссалари баён қилинган [5]. Бунга, биринчи навбатда, Косонийнинг қўшимчалари учун асосий манба бўлган Абу Зайд ал-Арражоний асаридаги маълумотларнинг етарли ҳажмда бўлмаганлиги сабаб бўлгандир. Лекин шунинг баробарида, дорининг маълумлик даражаси, бошқа манбаларда ҳам у ҳақдаги маълумотларнинг бор-йўқлиги, тиббий амалиётда унга бўлган эҳтиёж ёки унинг ҳудудий тарқалиши ва бошқа шу каби омиллар ҳам таъсир қилган бўлиши мумкин. Аммо нима бўлганда ҳам, дорилар тиббий хоссаларининг қўшилиши табиблар учун жуда фойдали бўлиб, асарнинг амалий аҳамиятини оширган.
Хулоса ўрнида шуни айтиш мумкинки, Берунийнинг “Китоб
ас-сайдана фи-т-тибб” асари форс тилига таржима қилингандан сўнг унга бўлган қизиқиш ортиб, кейинги даврларда ҳам китобат қилинган, чунки унга таржимон Абу Бакр Косоний томонидан Беруний матнига қўшимча қилиб, дориларнинг тиббий хоссалари ҳам киритилган. Тадқиқотчиларнинг изланишлари туфайли форсча таржиманинг ҳозирда 7 та нусхаси ва 1 та нашри маълум. Форсий таржима матнининг нашр қилиниши Беруний асарига қизиқувчи тадқиқотчилар доирасини кенгайтирди. Жумладан, Беруний таваллудининг 1050 йиллигига бағишлаб нашрга тайёрланаётган “Сайдана”нинг ўзбек тилига таржимасида ҳам ана шу манбалар истифода этилади.
Фойдаланилган адабиётлар
- Абу Райхан Беруни. Избранные произведения. Т. IV. Фармакогнозия в медицине / Исследование, перевод, примечания и указатели У. И. Каримова. Ташкент, 1974.
- Абу-р-Райхан Мухаммед ибн Ахмед ал-Бируни. Собрание сведений для познания драгоценностей (Минералогия). Пер. А.М.Беленицкого. Ред. Проф. Г.Г.Леммлейна, проф. Х.К.Баранова и А.А.Долининой. Статьи и примеч. А.М. Беле-ницкого и Г.Г. Леммлейна. Москва, 1963.
- “Китоб ас-сайдана фи-т-тибб”нинг форсий таржимаси. Маниса халқ кутубхонасида сақланаётган 1789 ашё рақамли қўлёзма (Маниса, Туркия).
- Мужтабо Минавий. Бар расиҳо-йи дар бора-и Абу Райҳон Бируний. Теҳрон, 1352/1973 (форс тилида).
- Сайдана-и Абу Райҳон Бируний. Британия кутубхонаси қўлёзмаси. Or. 5849 (Лондон, Буюк Британия).
- Arabic text by Abu Rayhan-Biruni. Translated in 8th century of Hijrah by Abu Bakr ibn-I Ali Kasani. Ed. By M. Sotoodeh and Iraj Afshar. Tehran, 1979.
С. Каримова
Абу Райҳон Беруний “Китоб ас-сайдана фи-т-тибб” асари форсча таржимасининг қўлёзмалари ҳақида
Мақола хоразмлик буюк энциклопедик олим Абу Райҳон Муҳаммад ибн Аҳмад Беруний (973–1048) қаламига мансуб “Китоб ас-сайдана фи-т-тибб” (“Табобатда доришунослик” ёки “Фармакогнозия”) номли араб тилидаги асарнинг форсча таржимаси қўлёзмалари таҳлилига бағишланган. Сайдана олим ҳаётининг сўнгги йилларида ёзилган бўлиб, тугалланмай, қоралама шаклида қолган ва бизгача 678/1279–80 йилларда кўчирилган нуқсонли, ягона нусхада етиб келган. Асар ХШ асрнинг бошларида Абу Бакр Косоний исмли моҳир табиб томонидан Ҳиндистонда форс тилига таржима қилинган. Форсча таржиманинг арабча аслиятдан фарқлари бор: асарнинг муқаддима қисми қисқартириб, ўзгартирилган; доришунослик қисмида кўп дориларнинг тиббий хоссалари ҳам қўшилган. Форсий нусхада арабча оригиналда мавжуд 5 та суқутнинг матни бор. Бу эса асарнинг рус тилидаги нашрида аслиятнинг матнини тўлдириб, тиклаш имконини берган. Ҳозирда “Сайдана” форсча таржимасининг 7 та қўлёзмаси маълум бўлиб, улар Туркия, Эрон, Ҳиндистон, Буюк Британия ва Покистон кутубхоналарида сақланади. Энг қадимги нусха милодий ХШ ёки XIV асрда китобат қилинган. Сўнгги кўчирилган қўлёзма эса ХIХ асрга мансуб. 1979 йилда “Сайдана” форсча таржимасининг 5 та қўлёзмаси асосида танқидий матни Эронда чоп этилган. Ноширларнинг фикрича, “Сайдана” матни даставвал икки қисмдан иборат бўлиб, Беруний иккинчи қисмни дориларнинг тиббий хоссаларига бағишлаган. Бизнингча, бу фикр баҳсли бўлиб, мазкур қисмни Беруний эмас, асарнинг таржимони Косоний қўшган.
Калит сўзлар: Беруний, Китоб ас-сайдана, Абу Бакр Косоний, ўрта асрлар мусулмон Шарқи доришунослиги, XI аср арабийзабон доришунослик китоблари, форсча тиббий қўлёзмалар, содда дорилар ҳақидаги манбалар.
С. Каримова
О рукописях персидского перевода труда
Абу Райхана Беруни “Китаб ас-сайдана фи-т-тибб”
Статья посвящена анализу рукописей персидского перевода труда на арабском языке великого хорезмийского ученого-энциклопедиста Абу Райхана Мухаммада ибн Ахмада Беруни (973–1048) “Китаб ас-сайдана фи-т-тибб” (“Фармакогнозия”). “Сайдана” была написана в последние годы жизни ученого и осталась незавершенной, в черновом варианте и дошла до нас в единственной дефектной рукописи, переписанной в 678/1279–80 г. В начале ХШ века этот труд был переведен на персидский язык в Индии искусным врачом по имени Абу Бакр Касани. Текст персидского перевода отличается от арабского оригинала: переводчик сократил предисловие Беруни и включил свои дополнения; в фармакологической части для многих лекарств добавлены их лечебные свойства. В персидском переводе имеется текст пяти лакун, существующих в арабском оригинале, что дало возможность в русском переводе дополнить и восстановить текст Беруни. В настоящее время известны семь рукописей персидского перевода “Сайдана”, они хранятся в библиотеках Турции, Ирана, Индии, Великобритании и Пакистана. Самая ранняя рукопись относится к ХШ или XIV в., поздняя – к ХIХ в. На основании пяти рукописей в 1979 г. в Иране был издан критический текст персидского перевода. Издатели полагают, что первоначально “Сайдана” состояла из двух частей, вторая часть которой содержала лечебные свойства лекарств. По нашему мнению, это спорный вопрос и вторая часть труда является дополнением не самого Беруни, а персидского переводчика Касани.
Ключевые слова: Беруни, Китаб ас-сайдана, Абу Бакр Касани, средневековая мусульманская фармакология, арабоязычные фармакопеи XI века, персидские медицинские рукописи, источники по Materia Medica.
- Karimova
On the manuscripts of the Persian translation of the work by
Abu Rayhan Biruni “Kitab al-saydana fi al-tibb”
The article is devoted to the analysis of the manuscripts of the Persian translation of the work in Arabic by the great Khorezm polymath Abu Rayhan Muhammad ibn Ahmad al-Biruni (973–1048) “Kitab
al-saydana fi al-tibb” (“Pharmacognosy”). “Saydana” (hereinafter) was written in the last years of the scientist's life and remained unfinished, in a draft version, and has come down to us in a single defective manuscript, copied in 678 / 1279–80. At the beginning of the 13th century, this work was translated into Persian in India by a skilled physician named Abu Bakr Kasani. The text of the Persian translation differs from the Arabic original: the translator shortened al-Biruni's introduction and included his own additions; in the pharmacological part for many drugs, their medicinal properties are added. The Persian translation contains the text of five gaps that exist in the Arabic original, which made it possible to supplement and restore the text of Biruni in the Russian translation. At present, seven manuscripts of the Persian translation of “Saydana” are known, they are kept in the libraries of Turkey, Iran, India, Great Britain and Pakistan. The earliest manuscript belongs to the 13th or 14th century, the latest – to the 19th century. On the basis of five manuscripts, a critical text of the Persian translation was published in 1979 in Iran. The publishers believe that originally “Saydana” consisted of two parts, the second part of which contained the medicinal properties of drugs. In our opinion, this is a controversial issue, and the second part of the work is an addition not to
al-Biruni himself, but to the Persian translator Kasani.
Key words: al-Biruni, Kitab al-saydana, Abu Bakr Kasani, medieval Muslim pharmacology, Arabic-language pharmacopoeias of the 11th century, Persian medical manuscripts, sources on Materia Medica.
Б. Абдухалимов
Образцы залоговых документов из энциклопедии
Абу Хафса ан-Насафи
Мы продолжаем публикацию серии статьей, посвященных изучению юридических документов, включенных в двадцать восьмой раздел уникального труда Абу Хафса ан-Насафи (1067–1142) «Место восхождения звезд и средоточие наук» («Матла‘ ан-нуджум ва маджма‘ ал-‘улум»)[2]. Предметом нынешней нашей публикации являются разделы книги, посвященные залоговым документам.
[XIV]
[л. 252а, 3– л. 252а, 7]
Залоговая запись1)
(1) Заявил такой-то добровольно в состоянии здравия его тела; здравости его рассудка и разрешенности его дела, не имея за собой никаких препятствий для правильности его заявления, (2) что [числится] за ним такому-то и в качестве задолженности ему столько-то дирхемов в виде права обязательного и долга непременного по причине такой-то. (3) И что отдал в залог за этот долг этому взыскателю всю усадьбу, которая есть у него в таком-то месте, а ограничивают ее… с ее границами и всеми ее правами (4) [отдал ее] залогом правильным, могущим быть принятым, разрешенным, свободным [от иных обязательств]. (5) Передал он ее ему, и тот получил лично ее от него со всеми ее правами и ее службами. (6) И она [отныне] в руке его, взятая в удержание2 за этот его долг.
(7) Нет никакого пути у сего залогодателя к освобождению этого [имущества], пока остается за ним что-нибудь из этого долга. (8) И подтвердил истинность сего сей принимающий заявление относительно этого в устной форме. (9) И взяли они оба свидетелями… и т.д.
[XIV а]
[л. 252а, 7–л. 252а, 10]
А если при этом было, что он назначил его [т.е. залогодержателя] уполномоченным на продажу сего [имущества], ты пишешь после [констатации] получения [имущества]: (6а) При том, что сей залогодержатель полномочен продать это [имущество] в начале такого-то месяца в таком-то году, если не выплатит сей залогодатель эти деньги сему залогодержателю и не уплатит ему сей долг. (7а) И будет он [в праве] продать сие за любую цену, какую он захочет, и взять эту цену в уплату его долга, если она будет соответствующей его долгу. (8а) Если же в этой [цене] будет избыток над этим долгом, то он вернет его этому залогодателю, а если в этой [цене] будет недостаток до этого долга, то он [т.е. недостаток] будет долгом за этим залогодателем в своем положении, который [залогодержатель] взмет с него.
[XIV б]
[л. 252а, 10–л. 252а, 13]
А если при этом будет условие передать этот залог в руки доверенного лица, ты пишешь после [констатации] получения [имущества] “в качестве залога правильного”, а затем: (6б) И согласились сей залогодатель и сей залогодержатель на то, чтобы передать этот залог в руки такого-то, который будет доверенным лицо их обоих, коему вверено получение сего [залога].
(7б) И передал сей залогодатель этот залог сему доверенному лицу, и тот получил его лично путем вручения его ему, свободного от всяких препятствий, при согласии со стороны залогодержателя. (8) А он доверенное лицо между ними обоими, поверенный в этом.
[XIV в]
[л. 252а, 13–л. 252а, 14]
А если это доверенное лицо уполномочено продать его [т.е. залог], ты пишешь: (6в) И назначил [залогодатель] его уполномоченным на продажу сего [залога] по наступлению этого срока, который продаст его и получит лично сумму этого; выплатит этот [доверенный] залогодержатель [эту сумму] этому взыскателю в уплату долга его… и т.д.
[XIV г]
[л. 252а, 14–л. 252а, 17]
А если при этом есть разрешение на извлечение выгоды [из залога], ты пишешь: (7) И разрешил сей залогодатель сему залогодержателю поселиться в этой усадьбе самому или поселить в ней, кого он хочет, и извлекать из нее выгоду, как он хочет, без [каких-либо] условий, которые [ранее] были [связаны] с этим залогом. (8г) И он дозволил ему это при том, что всякий раз, если он будет запрещать ему извлекать пользу из сей [усадьбы], так, как это описано в сей [записи], то это будет при сем разрешено ему разрешением [ни от чего] не зависящим до тех пор, пока не выплатит сей залогодатель сему залогодержателю этот долг. (9г) И принял сей залогодержатель это от него лицом к лицу…
[XIV]
(л. 254а, 3–л .254a, 7)
كتاب الرهن
(1) أقرّ فلان طائعا فى حال صحة بدنه و قيام عقله و جواز أمره لا عليه بمنع صحّة إقراره (2) أنّ لفلان عليه وفى ذمّته كذا درهما حقّا واجبا و دينا لازما بسبب كذا (3) و أنّه رهن بهذا الدين هذا الطالب جميع الدار التى هى له بموضع كذا و تحدّها [...] بحدودها و حقوقها كلّها (4) رهنًا صحيحاً مقبوضًا مجوزًا مفرّغا (5) دفعها اليه فقبضها منه بجميع حقوقها و مرافقها (6) وهى فى يده محبوسة بدينه هذا (7) لا سبيل لهذا الراهن إلى افتكاكه[3] ما بقى عليه شئ من هذا الدين (8) و صدّقه هذا المقرّ له ذلك شفاها (9) و اشهدا [...] الى آخره
[XIVа]
(л. 254а, 7–л. 254a,10)
-فان كان فيه جعله وكيلا فى بيعه كتبت بعد القيض [:] (а6) على أنّ هذا المرتهن وكيل فى بيع ذلك غرّة شهر كذا فى سنة كذا إن لم يدفع هذا الراهن هذا المال الى هذا المرتهن ولم يقضه هذا الدين (а7) يبيعه بأىّ ثمن شاء و يأخذ ثمنه قضاء لدينه إن كان مثل دينه (а8) فإن كان فيه فضل على هذا الدين ردّه على هذا الراهن وإن كان فيه نقصان من هذا الدين كان دينا على الراهن يطالبه به
[XIVб]
(л. 254а, 10–л.254a, 13)
فإن كان فيه شرط جعل الرهن على يد عدل كتبت بعد القبض رهنا صحيحا ثم (б6) أنّ هذا الراهن و هذا المرتهن تراضيا على أن يجعلا هذا الرهن يد يكون عدلا لهما أمينا فى قبضه (б7) وقد دفع هذا الراهن الرهن الى هذا العدل فقبضه منه بتسليم أليه فارغًا عن كلّ مانع برضاء من هذا المرتهن (б8) فهو عدل بينهما أمين فى ذلك
[XIV в]
(л. 254а, 13–л. 254a, 14)
فان كان العدل مأمورًا ببيعه كتبت و جعله امينا فى بيعه عند محلّ هذا الأجل يبيع ذلك و يقبض ثمنه و يدفع المرتهن الى هذا الطالب قضاء لدينه[...]الى آخره
[XIV г]
(л. 254а, 14–л. 254a, 17)
-فإن فيه الاذن بالانتفاع كتبت (г7) و قد أذن هذا الراهن لهذا المرتهن أن سكن هذه الدار بنفسه و يُسكنها من أحبّ وينتفع بها على ما حبّ من غير شرط كان فى هذا الرهن (г8) واتاح له ذلك على انّه كلّما نهاه عن الانتفاع بها على ما وصف فيه فهو مأذون له فى ذلك أذنًا مستقلّا ما لم يقض[4] هذا الراهن هذا المرتهن هذا الدين (г9) و قبل هذا المرتهن ذلك منه مواجهةً[...]
Использованная литература
- Абдуҳалимов Б., Муҳаммадаминов С. О формуляре вакуфных распоряжений по “Матла ан-нуджум ва маджма ал-улум” Абу Хафса ан-Насафи. Шарқшунослик. 2011. № 1 С. 3–6.
- Абдуҳалимов Б., Муҳаммадаминов С. О формуляре завещательной записи по “Матла ан-нуджум ва маджма ал-улум” Абу Хафса
ан-Насафи. Шарқшунослик. 2013. № 16. С. 3–6. - Абдуҳалимов Б. Формуляры записей о купле и продаже усадьбы из сборника Абу Хафса ан-Насафи. Мерос. 2020. № 1. С. 3–
Б. Абдуҳалимов
Абу Ҳафс ан-Насафий тўпламидан ўрин олган гаров масаласига оид қозилик ҳужжатлари намуналари
Мазкур мақолада ЎзР ФА ШИ қўлёзмалар фондида сақаланаётган Абу Ҳафс ан-Насафийнинг (ваф. 1142 й.) “Матлаъ
ан-нужум ва мажмаъ ал-улум” (“Юлдузларнинг чиқиш ва илмларнинг тўпланиш жойи”) ноёб қўлёзма асаридан йигирма саккизинчи бўлимдан ўрин олган гаров билан боғлиқ ҳужжатлар намунаси туркуми эълон қилинмоқда. Бу ерда мулкни гаровга қўйиш ва олиш, унда вакилнинг иштироки шартлари, ваколатлари, уларни қайд этиш каби қозилик ҳужжат намуналарининг илмий-изоҳли таржимаси ҳамда арабий матни берилган. Мазкур гаровга оид қозилик ҳужжатлари намуналари Қорахонийлар ва ундан кейинги даврларда қозилик маҳкамаларида иш юритиш ҳужжатлари қандай бўлган деган масалаларга ойдинлик киритади. Бу ерда келтирилган қозилик ҳужжатлари намуналари мусулмон оламида ноёб ҳужжатлардан бири ҳисобланади.
Калит сўзлар: Абу Ҳафс ан-Насафий, “Матлаъ ан-нужум ва мажмаъ ал-улум”, қозилик ҳужжат намуналари, гаров, гаровга мулк қўйювчи ва уни олувчи, вакил.
Б. Абдухалимов
Образцы залоговых документов из энциклопедии
Абу Хафса ан-Насафи
В настоящей статье представлены образцы залоговых документов, содержащиеся в двадцать восьмом разделе редчайшего рукописного экземпляра труда Абу Хафса ан-Насафи (ум. в 1142 г.) «Матла‘ ан-нужум ва мажма‘ ал-‘улум» («Место восхождения звёзд и средоточие наук»), которым располагает фонд Института востоковедения АН РУз. Наряду с оригинальным арабским текстом предлагается научно-комментированный перевод таких образцов юридических документов, как передача и принятие имущества под залог, условия участия в этом процессе доверенного лица, его полномочия и порядок их закрепления. Данные юридические документы, посвящённые залоговой тематике, проливают свет на вопросы делопроизводства в судебных институциях, характерных как для времён династии Караханидов, так и для более поздних периодов. Представленные тексты относятся к группе наиболее ценных и редких образцов мусульманских юридических документов.
Ключевые слова: Абу Хафс ан-Насафи, «Матла‘ ан-нужум ва мажма‘ ал-‘улум», образцы юридических документов, залог, залогодатель и залогодержатель, уполномоченное лицо.
- Abdukhalimov
Samples of pledge documents from the encyclopedia by
Abu Hafs an-Nasafi
This article presents samples of pledge documents contained in the twenty-eighth chapter of the rarest handwritten copy of the work by Abu Hafs al-Nasafi (d. 1142) “Matla' an-nujum va majma' al-'ulum” (“The place of the rising stars and the center of sciences”), which is kept in the Fund of the Institute of Oriental Studies of the Uzbekistan Academy of Sciences. Along with the original Arabic text, a scientifically commented translation of such samples of legal documents as the transfer and acceptance of property on bail, the conditions for the participation of a trustee in this process, his powers and the procedure for their consolidation are offered. These legal documents devoted to collateral issues shed light on the issues of office work in judicial institutions, which are typical both for the times of the Karakhanid dynasty and for later periods. The presented texts belong to the group of the most valuable and rare examples of Muslim legal documents.
Key words: Abu Hafs an-Nasafi, “Matla‘ an-nujum wa-majma‘
al-‘ulum”, samples of legal documents, pledge, pledgor and pledgee, authorized person.
Н. Тошов
Жувайнийнинг “Тарихи жаҳонгушо” ва Рашидиддиннинг
“Жоме ат-таворих” асарлари қиёсий тадқиқи
Хоразмшоҳлар-Ануштегинийлар салтанати (1097–1231) Чингиз-хон (ҳукмронлиги 1206–1227 йиллар) ва унинг яқин авлодлари амалга оширган истилолар ҳамда мўғуллар ҳукмронлиги тарихига бағишланган араб ва форс тилидаги манбалар талай. Улар орасида Алоуддин Жувайний (1226–1283) ва Рашидиддин Фазлуллоҳ (1247–1318) қаламига мансуб форс тилидаги икки асарнинг алоҳида ўрни бор. Бу икки манба орасидаги боғлиқликни, фарқли ва муштарак жиҳатларни, буларнинг сабабларини аниқлаш муҳим илмий аҳамиятга эга бўлиб, бу, хусусан, улардан тўғри ва унумли фойдаланиш учун имкон яратади. Ушбу мақола айни шу вазифалар ечимига қаратилган. Ишни ушбу асарлар тўғрисида қисқача маълумот бериб ўтишдан бошлаган маъқул.
Алоуддин Атомалик б. Баҳоуддин Жувайний мансуб бўлган хонадон жуда қадимий ва нуфузли бўлиб, унинг вакиллари турли даврларда Аббосийлар (750–1258), Салжуқийлар (XI–XII асрлар) ва Хоразмшоҳлар-Ануштегинийлар салтанатларида юқори лавозимларда хизмат қилишган. Жумладан, унинг бобоси Шамсиддин Муҳаммад (ваф. 1229) хоразмшоҳ Алоуддин Муҳаммад (1200–1220) ҳамда унинг ўғли ва вориси Жалолиддин Мангуберди (1220–1231) саройида молиявий ишларнинг бошида турувчи соҳиб-девон, яъни бош вазир мансабида фаолият кўрсатган. Жувайний ўз асарида Хоразмшоҳлар давлатига хайрихоҳлигини очиқ намоён этишининг сабабларидан бири ҳам шу бўлса керак. Тақдир тақозоси билан Алоуддиннинг отаси Баҳоуддин Жувайний (ваф. 1253) 1230 йиллар ўрталарида мўғуллар хизматига киришга мажбур қилади, кейинчалик унинг ўғиллари Алоуддин ва Шамсиддин Жувайний ҳам мўғуллар хизматига жалб этилади. Алоуддин умрининг охирига қадар турли лавозимларда, шу жумладан, умрининг сўнгги 20 йили мобайнида Чингизхоннинг набираси Ҳулагухон (1256–1265) томонидан асос солинган Элхонлар давлатида Бағдод ҳокими сифатида мўғулларга хизмат қилди.
Алоуддин Жувайний “Тарихи жаҳонгушо” асарини 1252–1260 йиллар орасида ёзиб тугатган. Асар уч жилддан иборат, биринчи жилд мўғуллар ва уларнинг истилолари, иккинчи жилд асосан Хоразмшоҳлар, учинчи жилд эса Мангу-қоон (Мункэ-қоон; 1251–1258) даври ва Исмоилийлар давлати тарихига бағишланган[5].
Рашидиддин Фазлуллоҳ б. Абулхайр Али келиб чиқиши бўйича Эрон ғарбида яшаган яҳудийлардан бўлган[6]. Бобоси, отаси ва ўзи табиблик билан шуғулланган. Рашидиддиннинг тарихдан ташқари яна илоҳиёт, тафсир сингари фанларга оид қатор асарлари ҳам мавжуд. Бир неча элхоний ҳукмдорлар қўл остида табиб, вазир ва бошқа лавозимларда хизмат қилиб, кенг кўламли молиявий ва маъмурий ислоҳотлар ўтказган, ўзи ҳам катта бойлик тўплашга муваффақ бўлган. Давлат маблағларини талон-торож қилиш ва бошқа жиноятларда айбланиб, қатл этилган.
“Жоме ат-таворих” (“Тарихлар тўплами”) 1300–1311 йилларда ёзилган, уч жилдга, бу жилдлар эса, ўз навбатида, ички қисмларга бўлинади. Биринчи жилд турк ва мўғул халқларининг қадимги тарихидан то элхоний подшоҳ Ғозон (1295–1304) вафотигача бўлган даврни ўз ичига олади ва “Тарихи мубораки Ғозоний” деган алоҳида номга ҳам эга. Иккинчи жилд жаҳон (мўғулларгача бўлган мусулмон давлатлари ва Хитой, Ҳиндистон, қадимги яҳудийлар, франклар, Рим папалари, герман императорлари) тарихи ҳамда элхон Ўлжойту (1304–1316) ҳукмронлигига бағишланган. Дунё географиясига оид бўлган учинчи жилд бизнинг кунларгача етиб келмаган[7].
“Жоме ат-таворих” аслида муаллифлар жамоаси томонидан яратилган асардир. Уни ёзишда Абдуллоҳ Қошоний ва Аҳмад Бухорий иштирок этишгани яхши маълум. Бундан ташқари, мўғуллар ва турклар тарихини ёритишда Рашидиддинга мазкур халқлар тарихининг билимдони бўлган Бўлад Чжэнсян исмли хитойлик амир, шунингдек, бошқа хитойликлар, ҳиндистонлик ва, афтидан, европалик кишилар яқиндан ёрдам беришган [6: 25–26]. Таниқли шарқшунос Заки Валиди Тўғон “Жоме ат-таворих”нинг мўғуллар тарихидан ҳикоя қилувчи қисмлари аслида мўғул тилидаги бир асарнинг таржимасидир, деган фикрни илгари сурган [20: 60–72]. Бироқ бу тахмин якуний хулосасини топганича йўқ.
Рашидиддиннинг солномаси, шубҳасиз, бебаҳо манба ва жаҳон тарихшунослигида у маълум маънода Жувайний асаридан-да, машҳурроқ. Аммо бу ҳол асосан Рашидиддиннинг турк ва мўғул халқлари, Мўғулистон тарихи, Чингизхон аждодлари ва унинг давлат тепасига келиши воқеаларини кенг баён этганлиги туфайлидир. Асардаги Элхонлар, айниқса, Ғозонхон ва Ўлжойту ҳукмронлиги тарихи ҳам оригинал ва қимматли. Бошқа кўп қисмлар, айниқса, Хоразмшоҳлар давлати тарихи, мўғулларнинг истилоларидан нақл қилувчи қисмлар асосан Жувайнийга таяниб ёзилган. Бунда Рашидиддин “Тарихи жаҳонгушо”ни анча соддалаштириб, қисқартириб баён қилган, кўплаб шеърлар ва арабий иқтибосларни тушириб қолдирган.
Кўриб чиқилаётган икала асар ўртасидаги фарқлардан бири уларнинг яратилишига туртки бўлган омилнинг турлича эканлигидадир. Биринчи асарнинг “Тарихи жаҳонгушо” – “Жаҳон фотиҳи тарихи” деб аталганидан кўриниб турибдики, у Чингизхонга бағишланган. Аммо у билан танишар эканмиз, Чингизхоннинг кенжа ўғли Тўли (тахм. 1191–1232) ва унинг авлодларига эътибор, улар шарафига айтилган мақтов сўзлари ҳатто Чингизхонга нисбатан айтилган ҳамду санолардан-да кўпроқ эканлигига гувоҳ бўламиз. Бу ҳол осонгина изоҳланиши мумкин. Асар ёзилаётган пайтда мўғул империяси бошида Тўлининг ўғли Мангуқоон турар, Жувайнийнинг 1255 йилдан кейинги бевосита патрони Ҳулогухон ҳам унинг учинчи ўғли эди. Муқаддимада айтилишича, 650/1252–53 йили муаллифга бахт кулиб боқиб, у “жаҳон подшоҳи Мангуқоон остонасини ўпиш шарафига муяссар” бўлган, шундан сўнг бир неча содиқ дўстлар унга “давр подшоҳининг сара ва фахрли ишларини абадийлаштириш” учун бир тарих битиш лозимлигини ишора этганлар [3, I: 3].
Мўғул олими Ш. Бира Жувайнийнинг юқорида келтирганимиз ҳамда “дўстларнинг қатъий ҳукм ўрнидаги ишоралари”, “азизлар амри” каби бошқа сўзларига асосланиб, у асарини таклиф билан эмас, балки буйруқ, яъни мўғулларнинг фармойиши билан ёзган, деган фикрни илгари суради [2: 118]. Бизнингча, бу фикрга қўшилиб бўлмайди. Биринчидан, бундай қолип (клише) иборалар айнан бирор ҳукмдорнинг буйруғи билан ёзилмаган асарларда учрайди. Башарти асар Мангуқоон ёки бошқа ҳукмдор ёхуд амалдорнинг фармойиши билан ёзилганида эди, муаллиф бу ҳақда ўқувчиларни албатта хабардор қилган бўларди. Муаллифнинг асарни бирор кишига тақдим этганлиги ҳақида ҳам ҳеч қандай маълумот йўқ. Хуллас, гарчи асар мўғулларга бағишланган бўлса-да, у мўғуллар буйруғи ёки буюртмаси билан эмас, балки муаллифнинг шахсий ташаббуси билан ёзилган, деган хулосага келишимизга катта асос бор. Шулардан келиб чиққан ҳолда “Тарихи жаҳонгушо”ни шартли равишдагина расмий тарих деб аташимиз мумкин.
Рашидиддин ўз солномасини мўғул ҳукмдорларининг, аниқроғи, мазкур Ғозонхоннинг буйруғи билан ёзган [6: 27; 9, I/1: 67], бинобарин, “Жоме ат-таворих”нинг расмий тарих эканлиги ва шундан келиб чиқувчи оқибатлар ўз-ўзидан аён[8]. Жувайний билан Рашидиддин асарлари орасидаги бу фарқни назардан қочирмаслик лозим, зеро айрим масалаларда бу омил катта аҳамият касб этади ва асар мазмуни билан боғлиқ кўп жиҳатларни тушуниш ва тушунтиришда кўмак беради. Айтилганларни қуйидаги мисол билан тасдиқлаш мумкин.
Бир қарашда, Жувайнийнинг мўғул истилоларига кенг тўхталгани Ш. Биранинг фикрига исботдек туюлади. Аммо мўғулларни ўз ҳарбий муваффақиятларини эмас, балки қадимги тарихини абадийлаштириш кўпроқ қизиқтирган. Фикримизга далил сифатида мўғуллар буюртмаси билан иш бошлаган Рашидиддин асосий эътиборини айни шу мавзуга қаратгани, “Мўғулларнинг махфий тарихи” китобида ҳам ушбу мавзу етакчи ўрин эгаллаши, Шимолий Хитой, Тангут ва Хоразмшоҳлар давлатлари, Рус ва бошқа ҳудудларнинг босиб олинишига бор-йўғи олти бет ажратилганини айтиш кифоя бўлса керак [11: 179 ва давоми]. Мўғулларнинг зафарли юришларига келсак, уларни Рашидиддин деярли тўлалигича Жувайнийдан кўчириб ёзган, фақат баъзи тафсилотларни бошқа ёзма манбалардан ўзлаштирган. Бунинг устига, бу қисмларни Рашидиддиннинг ўзи эмас, унинг ёрдамчиларидан бири ёзган, деб тахмин қилишга катта асос бор, бинобарин ғоят муҳим ва мунозарали бўлиб қолаётган масалага анча ойдинлик киритиш мумкин.
Гап шундаки, бир ўринда Жувайний Жанд, Сиғноқ, Ашнос ва бошқа шаҳарларнинг Улус Иди (ёки Улуш Иди) томонидан забт этилганлигини ёзади [3, I: 66–70]. Ҳолбуки, барча манбалар, шу жумладан Жувайнийнинг ўзи бошқа бир ўринда берган маълумотга кўра [3, I: 64], мазкур шаҳарларга қарши Чингизхоннинг тўнғич ўғли Жўжи бошчилигидаги қўшин жўнатилган. Рашидиддинда эса бу шаҳарларни забт этишда ҳам Жўжи, ҳам Улус Иди иштирок этди, дейилган [9, I/2: 199–200]. Бу чалкашлик тадқиқотчиларнинг турли тахминларига сабаб бўлган эди [12: 65]. Бу чалкашликнинг ечимини мазкур Ж. Бойл топди. Бир мақоласида у айрим мўғул шаҳзодаларининг “Тарихи жаҳонгушо”да ўз номи билан эмас, балки ўлимидан кейин берилган унвон (ёки шарафли лақаб) остида зикр этилишига эътибор қаратиб, хусусан Жўжининг “Улус-Иди (ёки Улуш-Иди)”, Тўлининг “Улуғ-нўён”, Ўктойнинг “Қоон”, Чингизхоннинг укаси Темуганинг “Ўтегин (Ўт-тегин)”, Тўлининг хотини Сўрғоқтонининг “Беки” деб аталишларини исботлаб берди [15][9]. Хуллас, Жўжи билан Улус Иди битта шахс бўлиб, Улус Иди аслида Жўжи вафотидан сўнг унга берилган унвон бўлган.
Айни пайтда Ж. Бойлнинг шу муносабат билан билдирган фикри мунозарага асос беради. Унинг ёзишича, Рашидиддин Жувайний асаридаги чалкашликни тушунмай, Жанд томон юборилган қўшин бошида икки киши – Жўжи билан Улус Иди турган, деган хулосага келган. Бироқ бу хулосага қўшилиш қийин. Рашидиддин ўз солномасининг биринчи жилд, биринчи китобида барча турк ва мўғул қабилаларини санаб ўтиб, ҳар бир қабила ё уруғдан чиққан саркардаларни, ҳатто ўнликка бошчилик қилганларини ҳам бирма-бир таништиради. Шу жилднинг иккинчи китобида эса у туман ва мингликларга бошчилик қилган лашкарбошиларни номма-ном санаб чиқади. Улус Иди ҳар икки жойда ҳам зикр этилмаган[10]. Бутун бошли бир қўшинга сардорлик қилган кишининг Рашидиддин назаридан четда қолиши жуда шубҳали. Қолаверса, марҳум подшоҳзодалар исмига табу қўйишдек мўғуллар орасида кенг тарқалган ҳодисадан бохабар бўлган, Ўктойнинг ёшлигида вафот этиб кетган ўғли исмига табу эълон қилинганлигини билган Рашидиддиннинг [9, II: 12] Жўжига нисбатан ҳам шундай иш амалга оширилганлигини билмаслиги ҳақиқатдан анча йироқ.
Бу эса “Жоме ат-таворих”нинг мазкур жойлари Рашидиддин эмас, балки унинг ёрдамчиларидан бири томонидан ёзилган бўлса-чи, деган тахминга туртки беради. Боз устига, Рашидиддин ҳатто асарининг ушбу қисмларини таҳрир ҳам қилмаганлигини гумон қилишга ҳақлимиз[11]. Бунда шуни ҳам эътиборга олиш жоизки, “Жоме ат-таворих”нинг бу қисми содда тилда, бошқа қисмлар – Чингизхоннинг шажараси, унинг ҳокимият учун курашлари ва Тангут ҳамда Хитойга юришлари эса нисбатан жимжимадор, юқори услубда ёзилган [10: 157–158].
Кўпчилик тадқиқотчилар, шу жумладан В.В. Бартольд ҳам [1: 93], мусулмон давлатларининг босиб олиниши воқеаларини Рашидиддин тўлалигича Жувайнийдан кўчирган, деган фикрда эдилар. Ж. Бойл ўзининг “Жувайний ва Рашидиддин мўғуллар тарихи бўйича манба сифатида” номли мақоласида икала асарнинг матнини синчиклаб солиштириб, гарчи Рашидиддин ҳарбий юриш воқеаларини “Тарихи жаҳонгушо”дан сўзма-сўз кўчирган эса-да, айрим қўшимча маълумотлар ҳам бериб ўтганини аниқлаган [14: 133–137]. Мисол учун, Жувайнийга кўра, Жўжи Гурганж қамалида шахсан иштирок этмай, балки фақат мадад жўнатади [3, I: 97]. Рашидиддин қамал воқеалари ҳикоясида Жувайнийни сўзма-сўз такрорлайди, аммо Жўжини қамалда шахсан иштирок эттиради [9, I/2: 214–217]. Ж. Бойлнинг асосий хулосаси шундан иборатки, Жувайнийнинг маълумотлари “Мўғулларнинг махфий тарихи”га кўпроқ тўғри келса, Рашидиддиннинг “Олтин дебтер”дан фойдаланганлиги яққол кўзга ташланади.
Шу ўринда иккита нарсани таъкидлаб ўтишга эҳтиёж бор. Биринчидан, Бойлнинг бу хулосасидан Жувайний “Мўғулларнинг махфий тарихи” асаридан бевосита фойдаланган экан, деган фикр келиб чиқмаслиги керак. Иккинчидан, “Жоме ат-таворих”да Жувайний асари ҳамда ушбу давр бўйича асосий саналувчи бошқа манбалар (Ибн ал-Асир, ан-Насавий ва бошқа муаррихлар асарлари)га қўшимча равишда келтирилган бошқа маълумотлар ҳам анча топилади. Улар ё бизгача етиб келмаган манбалардан олинган, ёки бўлмаса вақт ўтиши билан пайдо бўлган янгича талқин ва миш-мишлар асосига қурилган. Мисол учун, машҳур жангда Жалолиддин Мангуберди ва унинг қолган-қутган қўшини Синд дарёсидан кечиб ўтгани ҳақида ҳикоя қилар экан, Рашидиддин мўғул аскарлари унинг ортидан ўзларини дарёга уриб, рақибни таъқиб қилмоқчи бўлдилар, бироқ Чингизхон бунга изн бермади, дейди [9, I/2: 224]. Бу иддао бошқа мўътабар манбалар тарафидан ҳам[12], билвосита далиллар билан ҳам тасдиқ топмайди ва, шубҳасиз, мўғул қўшинини алқаш учун тўқилган. Яна бир мисол: мутасаввиф Нажмиддин Кубронинг Урганч мудофаасида иштирок этгани ҳақида замондош манбаларнинг ҳеч бирида маълумот йўқ; бу факт дастлаб Рашидиддинда, сўнг Ҳамдуллоҳ Қазвинийда пайдо бўлади [9, I/2: 217; 19: 216].
Ўрганилаётган асарлар орасидаги фарқни Жалолиддин Мангубердига муносабат мисолида ҳам кўриш чиқиш мумкин. Жувайний уни турли бўёқларда кўкларга кўтариб мақтаб, “Шоҳнома” қаҳрамонларидан-да устун қўяди, унинг ғалабаларини жўшқинлик билан бўрттириб ҳикоя қилади, мағлубиятидан куюниб, буни оқлашга уринади. “Жоме ат-таворих”да бундай кўтаринкилик, тарафкашлик сезилмайди, айни пайтда Жалолиддинга нисбатан салбий баҳо ва муносабат ҳам кўзга ташланмайди[13].
Эътиборли ҳоллардан яна бири шуки, Рашидиддин “Тарихи жаҳонгушо”да келтирилган айрим воқеа-ҳодисаларни, тарихий шахслар фаолиятини онгли равишда ўз солномасига киритмаган. Бунга мисол сифатида биринчи навбатда Бухородаги Маҳмуд Торобий қўзғолонини келтириш мумкин[14]. Жувайний бутун бошли бир боб ажратган бу қўзғолон тўғрисида Рашидиддин ҳатто эслатмайди ҳам. Чамаси, мўғуллар ўзларининг ҳукмронлигига қарши кўтарилган бу халқ исёни мавзусини кўтаришни ман қилишган.
“Тарихи жаҳонгушо” билан “Жоме ат-таворих” орасидаги фарқлар ҳақида гапирганда яна бир масалага эътибор қаратиш керак бўлади. Жувайний Рашидиддиндан фарқли ўлароқ турк-мўғул атама ва сўзларини нисбатан кам қўллайди. Ҳатто келиб чиқиши туркий бўлган ўнлик тизими ҳам форсча даҳа, сада, ҳазора сўзлари билан, қўшин қисмлари эса арабий майсара, маймана ва қалб истилоҳлари билан аталган. Асарда келтирилган турк ва мўғул сўзларининг умумий сони ўттизга яқин (мўғулча исмлар ва жой номлари бундан мустасно, албатта).
Хулоса қилиб айтганда, ўрганилаётган икки асардаги умумий хусусиятлар улар муаллифларининг мўғуллар хизматида бўлишгани, кўп ҳолларда айни бир мавзуларни ёритишгани, бири иккинчисидан манба ўлароқ фойдалангани орқасида келиб чиққан бўлса, улар орасидаги тафовутлар ушбу муаррихларнинг турли даврларда яшаб, бошқа-бошқа чингизий хонадонлар хизматида бўлишгани, ҳар хил мақсадларни кўзлашгани, қайси манбалардан фойдаланиш имконига эга бўлганликлари каби омиллар билан изоҳланади.
Фойдаланилган адабиётлар
- Бартольд В.В. Туркестан в эпоху монгольского нашествия // Академик В.В. Бартольд. Сочинения. Том I. Москва, 1963.
- Бира Ш. Монгольская историография (XIII–XVII вв.). Москва, 1978.
- Жувайний Алоуддин Атомалик. Тарихи жаҳонгушо. 3 жилдда / Мирза Муҳаммад Қазвиний нашри. Лейден–Лондон, 1912–
- Ибн ал-Асир. Ал-Камил фи-т-та’рих. “Полный свод истории”. Избранные отрывки / Пер. с араб. яз., прим. и коммент.
П.Г. Булгакова, доп. к пер., прим. и коммент., введ. и указ.
Ш.С. Камолиддина. Ташкент, 2006. - Ан-Насави Шихаб ад-Дин Мухаммад. Сират ас-султан Джалал
ад-Дин Манкбурны (Жизнеописание султана Джалал ад-Дина Манкбурны) / Изд. критич. текста, пер. с араб., предисл.
З.М. Буниятова. Москва, 1996. - Петрушевский И. П. Рашид-ад-дин и его исторический труд // Рашид-ад-дин. Сборник летописей. Том I, кн. 1 / Пер. с перс.
Л.А. Хетагурова. Москва–Ленинград, 1952. Б. 7–37. - Полякова Е.А. Об этикетности и реалистичности в хрониках Джувейни и Рашид ад-дина // Общественные науки в Узбекистане. № 10. Тошкент, Б.53–55.
- Рашидиддин Фазлуллоҳ Ҳамадоний. Жоме ут-таварих. 4 жилдда / Муҳаммад Равшан ва Мустафо Мусавий нашри. Теҳрон, 1373/1994.
- Рашид ад-дин. Сборник летописей. Том I, кн. 1 / Пер. с перс.
Л.А. Хетагурова. Москва–Ленинград, 1952; том I, кн. 2 / Пер. с перс. О.И. Смирновой. Москва–Ленинград, 1952; Том II / Пер. с перс. Ю.П. Верховского. Москва–Ленинград, 1960. - Смирнова О.И. Некоторые вопросы критики текста («Сборник летописей» Рашид ад-Дина, «Шах-наме» Фирдоуси и «История Бухары» Наршахи) // ППВ. Историко-филологические исследования, 1968. Москва, 1970. Б.155–165.
- Сокровенное сказание. Монгольская хроника 1240 г. Том I / Введение в изучение памятника, пер., тексты, глоссарии
С.А. Козина. Москва–Ленинград, 1941. - Тошев Н. Жувайний ва унинг “Тарихи жаҳонгушо” асари // Шарқшунослик. № 6. Тошкент, Б. 60–67.
- Тошов Н.И. Алоуддин Жувайнийнинг “Тарихи жаҳонгушо” асари – Марказий Осиёнинг XII-XIII асрлар тарихига оид муҳим манба. Тарих фанлари номзоди … диссертация. Тошкент, 2004.
- Boyle J.A. Juvayni and Rashid al-Din as sources on the history of the Mongols // В. Lewis, P.M. Holt (eds.). Historians of the Middle East. London, 1962. Б.133–137.
- Boyle J.A. On the Titles Given in Juvaini to Certain Mongolian Princes // Harvard Journal of Asiatic Studies. № 19. Cambridge–Massachusetts, 1956. Б.146–154.
- Juvaini ‘Alа-ad-Din ‘Atа-Malik. The History of the World Conqueror / Transl. from the text of Mirza Muhammad Qazvini by J.A. Boyle. Manchester, 1997.
- Kamola T. Stefan. Rashid al-Din and the making of history in Mongol Iran. A dissertation … Doctor of Philosophy. University of Washington, 2013.
- Minorsky Caucasica III: The Alan Capital Magas and the Mongol Campaigns // Bulletin of the School of Oriental and African Stuties. Vol. XIV/2. London, 1952. Р. 221–238.
- The Ta’rikh-i-guzida or “Select history” of Hamdu’llah Mustawfi-i-Qazwini / Abridged in English by E. Browne, with indices of the Facsimile text by R. A. Nicholson. Pt. II. Leyden–London, 1913.
- Togan A.Z.V. The Composition of the History of the Mongols by Rashid al-din // Central Asiatic Journal. Vol. 7/ Wiesbaden, 1962.
Б. 60–72.
Н. Тошов
Жувайнийнинг “Тарихи жаҳонгушо” ва Рашидиддиннинг
“Жоме ат-таворих” асарлари қиёсий тадқиқи
Мақола XII–XIII асрлар тарихи бўйича икки мўътабар форсий манба – Жувайнийнинг “Тарихи жаҳонгушо” ва Рашидиддиннинг “Жоме ат-таворих” асарларини қиёсий ўрганишга бағишланган. Унда мазкур асарлар орасидаги ўзаро боғлиқликлар ҳамда фарқли жиҳатлар аниқланиб, буларнинг сабаблари очиб берилган. Хусусан, Рашидиддин Хоразмшоҳлар давлатининг мўғуллар томонидан босиб олиниши тафсилотларини Жувайний асосида баён этган бўлса-да, айрим қўшимчалар киритгани, ушбу қўшимчалар эса “Жоме ат-таворих”нинг бу қисмлари Рашидиддиннинг ўзи эмас, унинг ёрдамчиларидан бири тарафидан ёзилганига далил бўла олиши кўрсатилган.
Калит сўзлар: Жоме ат-таворих, Жувайний, компиляция, манбалар, мўғуллар, Рашидиддин, Тарихи жаҳонгушо, Хоразмшоҳлар-Ануштегинийлар давлати.
Н. Тошов
Сравнительный анализ “Тарих-и джахангуша” Джувайни и “Джами‘ ат-таварих” Рашидаддина
Статья посвящена сравнительному изучению двух авторитетных персидских источников по истории XII-XIII вв. – “Тарих-и джахангуша” Джувайни и “Джами‘ ат-таварих” Рашид ад-Дина. В ней выявлены взаимосвязь и различия между этими сочинениями, раскрыты их причины. В частности, показано, что, хотя Рашид ад-Дин обстоятельства завоевания монголами государства Хорезмшахов изложил на основе Джувайни, он внес некоторые дополнения, которые могут служить доводом в пользу того, что эти части “Джами‘ ат-таварих” написаны не самим Рашид ад-Дином, а одним из его помощников.
Ключевые слова: Джами‘ ат-таварих, Джувайни, компиляция, источники, монголы, Рашид ад-Дин, Тарих-и джахангуша, государство Хорезмшахов-Ануштегинидов.
- Toshov
Comparative analysis of “Tarikh-i jahangusha” by Juvaini and “Jami‘ at-tawarikh” by Rashid ad-Din
The article is devoted to a comparative study of two authoritative Persian sources on the history of the 12th–13th centuries, i.e. “Tarikh-i jahangusha” by Juvaini and “Jami‘ at-tavarikh" by Rashid ad-Din. It reveals the relationship and differences between these works, reveals their reasons. In particular, it is shown that, although Rashid ad-Din outlined the circumstances of the conquest of the state of the Khorezmshahs by the Mongols relying on Juvaini, he made some additions that may serve as an argument in favor of the fact that these parts of “Jami‘ at-tavarikh” were not written by Rashid ad- Din but one of his assistants.
Key words: Jami‘ at-tavarikh, Juvaini, compilation, sources, Mongols, Rashid ad-Din, Tarikh-i jahangusha, state of the Khorezmshahs-Anushteginids.
О. Бўриев
Ҳофиз Шерозий дастхатидаги энг қадимги қўлёзма
ЎзР ФА Шарқшунослик институти қўлёзмалари асосий фондида Амир Хусрав Деҳлавий (тўла исми Яминиддин Абулҳасан; 1253, Патёли, ҳозирги Уттар-Прадеш штатининг Итова округи – 1325.27.9, Деҳли) қаламига мансуб “Хамса” асарининг машҳур шоир Ҳофиз Шерозий (1325–1388) томонидан кўчирилган қўлёзмаси мавжуд. У тарихимизда маърифатпарвар, тарихий илмлар билимдони, хаттот ва нодир қадимий қўлёзмаларни йиғиб, асраб-авайлаб келган маънавиятимизнинг фидойиларидан бўлган Шарифжон Махдум Садр Зиё (1867–1931) кутубхонасига тегишли. Қўлёзма ҳозирги вақтда ЎзР ФА Шарқшунослик институти фондида сақланади (инв. № 2179).
Амир Хусрав Деҳлавий – шоир ва адабиётшунос олим. Отаси Сайфиддин Маҳмуд асли Кешдан бўлиб, мўғуллар истилоси даврида Ҳиндистонга кўчган, Деҳли султонларидан Шамсиддин Элтутмиш (1211–1236) унга амирлик унвонини берган. Сайфиддин Маҳмуд Ҳиндистонда мўғулларга қарши жангларда ҳалок бўлган (1261 й.). Бобоси Имод ал-мулк невараси Хусравни саккиз ёшидан тасаввуф шайхи Низомиддин Авлиё хизматига беради ва у авлиёдан ўқиш ва ёзиш билан бирга, шеърият сабоқларини ҳам ўрганади. Хусрав Деҳлавий кейинчалик Деҳли султонлари хизматига ўтади, юқори мансабларга эришади. Шеърият соҳасида Саъдий Шерозий (1210–1292) ижодидан унумли фойдаланиб, кўплаб шеърий девонлар яратади.
ЎзР ФА Шарқшунослик институти қўлёзмалар хазинасида Амир Хусрав Деҳлавий қаламига мансуб асарларнинг анчагина қўлёзмалари сақланади ва улар Институт каталоги жилдларида, асосан, иккинчи ва қисман қолган жилдларида (алоҳида асарлар ёки лавҳалар шаклида) тавсифланган [1: 113–127], орасида қадимийлари ҳам бор. Жумладан, шоирнинг куллиёти (инв. №178), тахм. XIV аср; шеърлар девони (инв. №2219), 902/1497 йилда кўчирилган; “Хамса” (инв. №2179) 756/1355 йилда кўчирилган.
Ушбу “Хамса”дан (инв. №2179) Амир Хусрав Деҳлавийнинг бешта асари ўрин олган: “Матлаъ ал-анвор” (вв. 1б–38а), “Ширин ва Хусрав” (вв. 39б–83б), “Ойинаи Искандарий” (вв. 84б–130б), “Мажнун ва Лайли” (вв. 131а–159а), “Ҳашт беҳишт” (вв. 160б–195б). Лекин бу тартиб “Хамса”нинг мавжуд қўлёзмаларида ўзгариб туради. Масалан, ЎзР ФА Шарқшунослик институти қўлёзмалари асосий фондидаги инв. № 5521 қўлёзмада берилган “Хамса”да бешта достон қуйидаги тартибда ўрин олган: “Матлаъ ал-анвор” (вв. 1а–30а), Мажнун ва Лайли” (вв. 30б–61б), “Ҳашт беҳишт” (вв. 62а–102б ) “Ширин ва Хусрав” (вв. 103а–144б), “Ойинаи Искандарий” (вв. 145а–196б) [2: 223].
“Хамса” достони Хусрав Деҳлавий томонидан 1298-1302 йиллар оралиғида ёзилган. Жумладан: “Хамса”нинг “Матлаъ ал-анвор”, “Ширин ва Хусрав”, “Мажнун ва Лайли” достонлари 698 (1298), “Ойинаи Искандарий” достони 699 (1299) ва “Ҳашт беҳишт” достони 701/1301–02 йилларда ёзиб тугатилган.
Юқорида қайд этилган қўлёзма инв. № 2179 да санаб ўтилган асарлардан учтаси – “Ширин ва Хусрав”, “Ойинаи Искандарий”, “Ҳашт беҳишт” тўла-тўкис Ҳофиз Шерозий томонидан кўчирилган. Проф. А.Семенов мазкур иккинчи том учун ёзган сўзбошисида Амир Хусрав Деҳлавий “Хамса”сининг юқорида қайд этилган қўлёзмаси (қўлёзма инв. № 2179) Ҳофиз Шерозийнинг автографи эканлигини 1951 йилда биринчи бўлиб эълон қилган олим саналади [2: 9]. 1975 йили Қ. Муниров ЎзР ФА Шарқшунослик институти фондида сақланаётган Амир Хусрав Деҳлавий қаламига мансуб асарларнинг қўлёзмаларини “Амир Хусрав Деҳлавий қўлёзма асарлари каталоги” номли рисоласида тавсифлаб (жами 48 та), А. Семеновнинг қўлёзма автографлиги тўғрисидаги юқоридаги фикрини тасдиқлаган [3: 10].
“Хамса”нинг инв. № 2179 даги қўлёзмасида берилган бешта достоннинг уларда қайд этилган кўчирилган вақтида ойларда қисман фарқлар бор; бевосита Ҳофиз Шерозий дастхати сифатида кўрсатилган достонлар ичида вақт жиҳатдан дастлабки кўчирилгани “Ойинаи Искандарий” достонига тўғри келади – 24 сафар 756/ 10 март 1355 йил, ундан кейинги кўчирилгани “Ҳашт беҳишт”достони – 16 раби II 756/ 30 апрель 1355 йил ва сўнгида кўчирилгани “Ширин ва Хусрав”достони – 13 жумада I 756/26 май 1355 йил. Ушбу қўлёзмада биринчи ўринда турган “Матлаъ ал-анвор” достони ҳам “Ширин ва Хусрав” достони билан бир пайтда кўчирилган, яъни 13 жумада I 756/ 26 май 1355 йил, лекин унинг котиби бошқа шахс – Аҳмад ибн Вали ибн Абдуллоҳ аш-Шерозий деб кўрсатилган. Мазкур қўлёзмадаги “Мажнун ва Лайли” достони охирида унинг кўчирилган вақти ва котибнинг исми ёзилмаган, хати ҳам бир оз оддийроқ.
Қўлёзмадаги юқорида қайд этилган учта достон охирида колофонда уни кўчирган котибнинг исми “Ойинаи Искандарий” ва “Ҳашт беҳишт” достонлари охирида “Муҳаммад ибн Муҳаммад ибн Муҳаммад Ҳофиз Шерозий” ва “Ширин ва Хусрав”достони охирида “Муҳаммад ибн Муҳаммад ибн Муҳаммад Шамс ал-Ҳофиз” шаклларда берилган.
Ушбу кўчирилган санаси бўйича қадимий ҳисобланувчи қўлёзма араб ёзувининг қадимги турлари – насх ва сулс ёзувларининг қоришмасидан таркиб топган. Биринчи варақнинг олд томонида чизилган доирасимон нақш таркибидаги кичик доиралар ичида Низомий Ганжавий қаламига мансуб “Панж ганж” (“Хамса”)даги бешта достоннинг номлари (“Махзан ал-асрор”, “Хусрав ва Ширин”, “Лайли ва Мажнун”, “Ҳафт пайкар”, “Искандарнома”) ёзилган. Қўлёзманинг қоғози қалин, сифатли, зич, силлиқланган. Қадимги муқоваси сақланмаган, мавжуд муқова янги, кейинги даврларга тегишли; устига қизил духобадан жилд кийгизилган.
Юқоридаги таҳлилга асосланиб хулоса қиладиган бўлсак, Хусрав Деҳлавий “Хамса”си (инв. № 2179) қўлёзмаси қадимийлигини асословчи бир нечта омиллар бор. Аввало, қўлёзманинг ўзидаги учта достон охиридаги колофонда кўчирилган сана қайд этилгани бўлса, иккинчидан, ушбу қўлёзмани кўчирган котиб исми Ҳофиз Шерозий деб кўрсатилганидир. Учинчидан, хат услуби, аниқроғи қўлёзма матни насх ва сулс ёзувлари қоришмасидан иборат ёзувдалигидир. Мазкур қўлёзмани тавсифлаган ЎзР ФА Шарқшунослик институтининг таниқли олимлари уни Ҳофиз Шерозий автографи деб тасдиқлаганлари ҳам дастхатлик учун асос бўла олади.
Фойдаланилган адабиётлар
- Собрание восточных рукописей Академии Наук УзССР. / Под редакцией и участии проф. А.А. Семенова. Т.II. Ташкент, 1951.
- Собрание восточных рукописей Академии Наук УзССР. / Под редакцией и при участии проф. А.А. Семенова и Д.Г.Вороновского. Т. VI. Ташкент, 1963.
- Муниров Қ. Амир Хусрав Деҳлавий асарларининг ЎзССР Фанлар академияси Шарқшунослик институти тўпламидаги қўлёзмалари. Тошкент, 1975.
О. Бўриев
Ҳофиз Шерозий дастхатидаги энг қадимги қўлёзма
Мазкур мақолада таниқли шоир ва олим Амир Хусрав Деҳлавий “Хамса” достони қўлёзмасидаги Ҳофиз Шерозий томонидан кўчирилган автограф асарлар таҳлили берилган (қўлёзма Абу Райҳон Беруний номидаги Шарқшунослик институти фондида сақланади). Ундан ўқувчилар тақдим этилган қўлёзма маънвиятимиз дарғаларидан бўлмиш Садр Зиё томонидан сақлангани, унинг таркиби, қадимийлик санаси, автографлиги тўғрисидаги далиллар, ушбу мажмуа матнининг хат услуби насх ва сулс ёзувларида эканлиги, котиб ҳақида қайдлар, матн ёзилган қоғоз ва асар муқоваси ҳақида маълумот оладилар.
Калит сўзлар: Шарқ қўлёзмалари, автограф асарлар, қоғоз, хат услуби, қадимий қўлёзмалар, форсий назм асарлар.
А. Буриев
Древнейшая рукопись в автографе Хафиза Ширази
В статье приводятся сведения о сочинениях, помещенных в рукопись “Хамса” Амира Хусрава Дехлави, переписанные знаменитым персидским поэтом Хафизом Ширази (данная рукопись хранится в фонде Института востоковедения им. Абу Райхана Беруни АН РУз). В ней читатели получают сведения об известном представителе духовной культуры Садре Зиё, коллекции которого принадлежит и данная рукопись, о древности даты ее и сведения о ней, как об автографе, о почерке текста рукописи – насх и сулс, а также сведения о переписчике, бумаге, на которой написан текст, о переплете рукописи.
Ключевые слова: Восточные рукописи, сочинения автографы, бумага, почерк, древние рукописи, поэтические сочинения на персидском языке.
А. Buriyev
The most ancient manuscript in the autograph of Hafiz Shirazi
The article provides information about the writings placed in the manuscript "Khamsa" by Amir Khusraw Dehlavi, rewritten by the famous Persian poet Hafiz Shirazi (this manuscript is kept in the fund of the Institute of Oriental Studies named after Abu Raykhan Beruni, Academy of Sciences of the Republic of Uzbekistan). In it, readers receive information about Sadr Ziyo, a well-known representative of spiritual culture, whose collection this manuscript belongs to, the antiquity of its date and information about it as an autograph, the handwriting of the manuscript: naskh and suls, as well as information about the copyist, the paper on which the text was written and the binding.
Key words: Oriental manuscripts, writings autographs, paper, handwriting, ancient manuscripts, poetic compositions in Persian.
Қ. Якубов
Хива хонлиги фатво ҳужжатлари: репрезентация, қозилик амалиёти ва манбашунослик таҳлили
Фатво ҳужжатлари Хива хонлиги ҳуқуқ тизими ва қозилик амалиёти тарихини ёритувчи бирламчи манбалар сирасига киради. Мазкур турдаги тарихий ҳужжат минтақада ривоят[15] номи остида машҳур бўлиб, у Ислом ҳуқуқшунослиги соҳасидаги мутахассис – муфтий томонидан муайян (одатда мураккаб ва баҳсли) масала бўйича чиқарилган ҳукмни акс эттирган. Ўз навбатида, кишилар ўртасидаги ижтимоий-иқтисодий муносабатлар қатори минтақа вақф мулкчилигининг ҳуқуқий жиҳатларини тадқиқ этишда ҳам бу турдаги тарихий ҳужжатлар муҳим ва қимматлидир.
Мақола доирасида Ўзбекистон Миллий архивида сақланаётган вақф масаласига оид фатво ҳужжатининг манбавий таҳлили ҳамда у орқали Хива хонлигида вақф таъсис этиш ҳақидаги ҳужжат – вақфномани қайта тиклаш тартибига эътибор қаратилади. Мақола таркибий жиҳатдан уч қисмдан иборат бўлиб, аввалги қисмда муаммонинг баъзи жиҳатларини ёритувчи адабиётлар таҳлили келтирилади. Иккинчи қисмда Хоразм суд тизими[16] амалиётида муфтийлар фаолиятига ва якунида эса фатво ҳужжатининг ички манбашунослик тадқиқи ҳамда вақфномани қайта тузиш шартлари ҳақида тўхталиб ўтилади.
Муаммо тарихшунослиги. Бугунги кунга қадар Хива хонлиги фатво ҳужжатлари асосан икки жиҳатдан алоҳида ўрганилган. Биринчи турдаги адабиётлар таркибига А.Вамбери (1832–1913), А.Кун (1840–1888), В.Гиршфельд (1865–1930) каби муаллифлар тадқиқотларини киритиш мумкин [2; 1; 3: 27–32]. Уларда фатво чиқаришга лаёқат ва ҳуқуқи бўлган муфтийлар фаолияти диний бошқарув ва қозилик тизими доирасида ёритилган. Мазкур гуруҳга мансуб тадқиқотлар ушбу масала борасида мавжуд маълумотларнинг баъзан шахсий кузатув ва гоҳида суриштирув орқали оғзаки тарзда тўплангани билан ажралиб туради. Рус шарқшунос олимлари ва ҳарбий маъмурлари томонидан бундай маълумот йиғиш жараёни бевосита мустамлака сиёсат табиати ва империя лойиҳалари билан тўғридан-тўғри боғланган эди. Шунингдек, ушбу тадқиқотларнинг аксариятида муаллифларнинг “ориенталистик”[17] қарашлари ҳам сезилиб турарди. Масалан, А. Вамбери баъзи низолар нафақат қозилик маҳкамаси, балки хон ҳузурида ҳам ҳал қилиниши ҳақида тўхталади ва Хива хонининг, айниқса, эр-хотин ўртасидаги ўзаро жанжалларни ҳузурланиб қаҳ-қаҳа отган ҳолда кузатишини қайд этади [2: 167]. Лекин мазкур маълумотнинг ишончлилиги кишида, табиийки, шубҳа уйғотади. Худди шундай руҳ ва ёндашув тез-тез учраб турувчи бошқа бир тадқиқотда рус ҳарбий маъмурларидан А.Галькин (1855–1920) ва В. Гиршфелд қозилар хон томонидан тайинланишини эътироф этиб, улар томонидан чиқарилган суд ҳукми, ҳатто у баъзан шариатга хилоф бўлса ҳам, аввало, хон манфаатидан келиб чиқишини алоҳида таъкидлайди [3: 29]. Эҳтимол, муайян қози фаолиятида бундай номақбул ҳаракат кузатилгандир, лекин бу ҳолатни умумий тарзда барча қозилар учун хос бўлган, деб баҳолаш ҳақиқатга тўғри келмайди. Умуман олганда, мазкур адабиётлар бундай таъсир ва қарашлар остида, репрезентатив характерда ёзилганига қарамай, қозилик тизими ҳамда унинг кўпинча чамбарчас бўғини сифатида намоён бўлувчи муфтийлик фаолияти тарихини қайта тиклашда ёрдамчи манба вазифасини ўтайди.
Иккинчи туркум адабиётларида эса фатво ҳужжатлари манбашунослик таҳлили нуқтаи назаридан тадқиқ қилинди. Хусусан, совет даврининг шарқшунос олимларидан О.Чеховичнинг (1912–1982) Ўрта Осиё дипломатикаси муаммолари ва вазифаларига бағишланган махсус мақоласида тарихий ҳужжатлар тури, уларнинг тасниф ва умумий тавсифи келтирилиб, ривоят ҳужжати ҳамда унинг мазмунига қисқача эътибор қаратилган. Ўз навбатида, мазкур тадқиқотда бевосита Хива хонлигига оид ҳужжатларга урғу берилмаган бўлиб, олима Ўрта Осиё ҳужжатшунослигининг долзарб масалаларига умумий минтақавий контекст асосида тўхталади. Бироқ у фатво ҳужжати ва умуман фиқҳий иборалар ҳамда формулалар талқини, мазмун-моҳиятини алоҳида тадқиқот объекти сифатида атрофлича ўрганмаган. Мазкур муносабат сабабини икки жиҳатдан изоҳлаш мумкин. Биринчидан, ушбу мавзу оддийгина хулосалаганда унинг илмий қизиқишлари доирасига кирмаган, деб ҳисоблаш мумкин. Иккинчидан эса, совет давлатининг диний соҳадаги сиёсати шариат масаласи ҳисобланган фатво ҳужжатларининг тадқиқотига ҳам маълум даражада тўсқинлик қилган ва натижада О.Чехович каби совет даври манбашунос олимлари бу соҳада деярли илмий изланиш олиб бормаганлар[18]. Бундай хулосанинг далили сифатида олиманинг ҳатто вақфномалар манбашунослиги бўйича етук мутахассис бўлишига қарамай, муаммонинг ҳуқуқий жиҳатига етарли даражада эътибор қаратмаганини келтириш мумкин.
Шуни алоҳида қайд этиш лозимки, Ўзбекистонда сўнгги йилларда қозилик ҳужжатлари ва бошқа турдаги ҳуқуқий актларни каталог тарзида чоп этиш анъанаси манбашуносликнинг алоҳида йўналиши сифатида янада ривожланди. Натижада, иккинчи гуруҳга мансуб адабиётлар доираси кенгайиб, тарихий ҳужжат манбашунослигининг илмий тавсифлаш билан боғлиқ янгича услуб ва тамойиллари шаклланди. Соҳа тараққиётига А.Ўринбоев, К.Исогай, Э.Каримов, Н.Тошев ва Т.Вельсфорд каби олимлар ўз тадқиқотлари билан катта ҳисса қўшдилар. Ана шундай каталоглар таркибида бошқа тарихий ҳужжатлар қатори фатво ҳужжатлари ҳам муайян ишлаб чиқилган тамойиллар асосида қисқача тавсифланди[19]. Ушбу нашрлар фатво ҳужжати ҳақида умумий тасаввур бериш билан кифояланса-да, бироқ уларнинг кейинги тадқиқотлар учун асос вазифасини бажарганини ҳам эътироф этиш ўринлидир. Шу ўринда манбашунослик тадқиқотлари орасида япониялик олим К.Исогай томонидан эълон қилинган илмий хулоса бевосита мавзу юзасидан амалга оширилган махсус изланиш эканлигини алоҳида қайд этиш лозим. Жумладан, унинг тадқиқотига бирламчи манба сифатида 7 та Самарқанд фатво ҳужжатлари жалб этилиб, унда муаллиф мазкур турдаги ҳужжатларнинг ички тузилиши, уларда кўтарилган мерос масаласининг ҳуқуқий асослари ва суд тизимида муфтийлар функцияларини очиб беришга ҳаракат қилган [15]. Мазкур изланишнинг эътиборли томони ва ушбу йўналишда яратилган аввалги адабиётлардан фарқли жиҳати бу фатво ҳужжатида келган турли иборалар шарҳи ва ҳужжат матни таржимасининг тўлиқ берилганлигидир. Бироқ ушбу тадқиқотда у ёки бу фатво ҳужжатининг қози томонидан қабул қилиниши орқали унинг амалиётга татбиқи борасида якуний хулоса акс этмаган. Шу ўринда, Хива хонлиги мисолида ҳеч бўлмаса шундай контекстдаги тадқиқот ҳанузгача мавжуд эмаслигин қайд этиш лозим[20].
Суд амалиётида муфтийлар фаолияти. Ислом тарихида мусулмон аҳолиси орасида юзага келган диний ва ижтимоий-иқтисодий низолар ҳамда муаммолар ечими секин-аста қозилик фаолиятининг институциялашув жараёнига олиб келди. Ўз навбатида, мазкур жараён ўз доираси ва кўламига ислом ҳуқуқшунослиги бўйича мутахассис бўлган муфтийларни ҳам қамраб олди. Бу эса, муфтий лавозимини суд тизимининг ажралмас бўғини ва элементи сифатида тадқиқ этиш эҳтиёжини келтириб чиқаради.
Мусулмон жамиятида IX аср бошларига келиб, қозилик фаолиятининг институциялашуви ўз ниҳоясига етди [13: 51]. Қозилик маҳкамаси шаклланишининг илк босқичида унинг таркибий тузилиши ва ходимлар бирлиги асосан қози ва (бир неча) котибдан ташкил топган бўлса, кейинчалик у кенгайиб, ўзида яна бошқа турли лавозимларни бирлаштирувчи доимий суд аппарати ҳолига келди. Хусусан, VIII аср бошларида қозилар ҳукм чиқаришдан олдин фақиҳ ёки муфтийлардан маслаҳат олиши талаб қилина бошлаган бўлса, ушбу асрнинг 40-йилларига келиб қозилик амалиётида улар хизматидан фойдаланиш доимий тус ола бошлади. Шунингдек, VIII аср ўрталарига келиб қозихонада доимий асосда ишловчи ва турли вазифаларни бажарувчи гувоҳ ёки вакиллар ҳам пайдо бўлди [13: 51–52]. Таъкидлаш лозимки, муфтийлар қозилик аппаратининг бир бўлагига айлангунига қадар мустақил, якка ва норасмий тартибда фаолият юритган эди [22: 74]. VIII асрда шаклланган, ўз таркибида муфтий(лар)дан иборат қозихона маҳкамалари мусулмон ўлкаларида мустамлака тузум қарор топгунгача бўлган даврда ўз аҳамияти ва илк таркибий тузилиш хусусиятини деярли сақлаган ҳолда, нисбатан ўзгаришсиз етиб келди.
Ўз навбатида, бизнинг тадқиқотимиз марказий мавзуларидан бири бўлган Хива хонлигининг Қўнғиротлар сулоласи ҳукмронлиги даврида (1770–1920) қозилар ва қозихона фаолияти ҳақида гап кетганда, уларнинг ўзига хос жиҳатларини ҳисобга олиш муҳим аҳамият касб этади. Хусусан, муайян сиёсий муҳит шароитида қозиларнинг ваколати ва судлов фаолиятини амалга оширишдаги роли ўзгариб турган. Масалан, Арабшоҳийлар даврида (1511–1770) судлов ва ҳукм ишлари тўла қозилар ваколати остидаги масалалар ҳисобланган бўлса, янги сулола – Қўнғиротларнинг ҳокимиятга келиши билан уларнинг бу соҳадаги фаолияти анча чеклаб қўйилган эди. Бундай ҳолат Қўнғиротлар сулоласи вакилларининг марказий бошқарув тизимини яратиш борасидаги сайъ-ҳаракатлари натижаси ўлароқ юз берган [21: 10]. Баъзи рус муаллифлари хонликда олий суд ҳокимияти Хива хонига тегишли бўлганлигини алоҳида эътироф этганлар [3: 27]. Бироқ гарчи давлатни идора қилиш услубида бу даврда хонликда ўзгариш кузатилган бўлса-да, бироқ судлов ва ҳукм ишлари ҳақидаги мазкур хулосаларни аввало фиқҳий манбалар ва Арабшоҳийлар даврига оид қозилик ҳужжатларини тадқиқотга жалб этмай туриб тўла қабул қилиб бўлмайди[21]. Бу масалада якуний хулосага келиш учун мазкур мавзуда махсус тадқиқотларни амалга ошириш талаб этилади.
Манбаларда Қўнғиротлар сулоласи ҳукмронлиги даврида Хива хонлиги бошқарув тизими таркибидаги диний мансаблар ҳақида ҳам маълумотлар учрайди. Диний мансаб ва лавозимлар орасида энг олийси нақиб бўлиб, у амалда А.Вамбери таъбири билан айтганда “Константинополдаги шайх ал-ислом билан битта қаторда турувчи лавозим ҳисобланган” [2: 165]. Бироқ ўлкага кейинроқ ташриф буюрган рус шарқшуноси А.Кун ўша даврда амалда бўлиб турган мансаб ва лавозимлар рўйхатида нақибни тилга олмай, балки шайх ал-ислом мансабини қайд этади [1: 1об]. Ўз навбатида, Қўнғиротлар сулоласи сарой тарихчилари асарларига мурожаат этилса, хонликда нафақат нақиб, балки шайх ал-ислом лавозими ҳам амал қилганлигининг гувоҳи бўламиз[22].
Хорижий муаллифлар маълумотларига кўра, диний мансаблар иерархиясида кейинги навбатда қози-калон, қози-ўрда/аскар, аълам, раис ва муфтий кабилар ўрин эгаллаган [2: 166; 1: 1об]. Шу ўринда, олий қозилик мансаби ҳақида сарой муаррихи Муҳаммадризо Огаҳийнинг “Жоме ал-воқеоти султоний” асарида келган қуйидаги парча[23] эътиборга моликдир: “...Қози Юсуф эшонниким, қозийи аскарлик мансабига мансуб эди, Хивақ дорул-қазосида қозикалонлик маҳкамасида маснаднишин қилиб барча уламо орасида мумтозлик еткурдилар...” [16: 177]. Мазкур қайдда қози Юсуф эшон эгаллаб турган қозиаскар лавозимидан хоннинг амрига мувофиқ қозикалонликка кўтарилгани акс этган. Бироқ, бу даврга оид Хива хонлигида яратилган маҳаллий манбалар, хусусан, қўлёзма асарлар ва тарихий ҳужжатларда қозиўрда лавозимини ҳанузгача учратмадик. Балки ушбу лавозим сайёҳ А.Вамбери ва кейинги рус муаллифларининг ўзлари томонидан бошқа мусулмон ўлкалари бошқарув тизимидан келиб чиқиб қиёсий қўлланилган дефиниция бўлиши ҳам мумкин.
А.Кун аъламнинг вазифаси ва унинг муфтийлар билан хизмат муносабати ҳақида қуйидагиларни қайд этади: “Аълам – барча муфтийлар бошлиғи ҳисобланиб, унинг вазифаси ҳукм[қисми]да шариатдан олинган иқтибосларни текширишдан иборат. У ўз муҳри билан келтирилган шаръий асослар тўғрилигини тасдиқлаган” [1: 6об]. Дарҳақиқат, биз аниқлаган фатво ҳужжатларида муфтий билан бирга кўпинча аълам муҳри ҳам учрайди. Ҳатто 2 та ҳужжат биттадан муҳр билан тасдиқланган бўлиб, улар иккиси ҳам аъламга тегишлидир [10: 16, 27]. XIX аср иккинчи ярмида хонлик пойтахти Хива шаҳрида аълам қўл остида 5 та муфтий фаолияти йўлга қўйилган эди. Шунингдек, Хива хонлигининг бошқа йирик шаҳарларида 1 тадан муфтий лавозими ҳам жорий этилган [2: 166]. Ўз навбатида, муфтий қозининг ҳуқуқшунос-маслаҳатчиси сифатида қози томонидан муайян ишни кўриш чоғида фатво ҳужжатини тузиш ва унда келтирилган фиқҳий кўрсатма тўғрилигини ўз муҳри билан тасдиқлаган [1: 7]. Демак, фатво ҳужжати муфтий томонидан тузилиб, унда нафақат муфтий, балки одатда аъламнинг муҳри ҳам талаб этилган.
Хонлик ҳақида маълумот тўплаш ишига жалб этилган рус ҳарбий маъмурлари келтирган бошқа бир қайдга кўра, шариат аҳкомларини қозилик ҳукмига нисбатан қўллаш ва шу асосда якуний қарорга келишда қозилар қўл остида фаолият юритган муфтийлар асосий ролни ўйнаган. Ўз навбатида, турли мулкий, фуқаролик ва бошқа масалаларда тортишаётган томонлар хонлик олий қозилик маҳкамасидан ҳам ривоят олиш ҳуқуқига эга бўлганлар. Масалан, XIX аср охири – ХХ аср бошларида мамлакат пойтахти Хива шаҳрида қозикалон ва қозиўрда олий қозилик лавозимлари мавжуд бўлиб, улар ҳар бирининг қўл остида биттадан аълам ва ушбу аъламга бўйсунувчи бир неча муфтийлар фаолият юритган. Шунингдек, хонлик қозилик маҳкамасида фаолият юритмайдиган, лекин фиқҳ бўйича мутахассис бўлган шахслар ва ҳатто бошқа қўшни ҳудудлар муфтийларининг ривоятлари ҳам судлов жараёнида қабул қилинган [3: 30–31]. Шундай қилиб, мазкур қайдлар асосида Хива хонлигида судда қатнашувчи икки томон кўрилаётган масала юзасидан ўзи истаган муфтийга мурожаат этиш ҳуқуқига эга бўлган, деб хулосага келиш мумкин.
Шу ўринда табиий савол туғилади. Самарқанд фатво ҳужжатлари каби Хива хонлигида ҳам ўзаро низолашаётган шахслар томонидан битта масала бўйича икки хил ечим акс этган фатво ҳужжатлари тақдим қилинганда жараён қандай якунланган? Мазкур масалага жавоб бўла олиши мумкин бўлган бир ҳужжат эътиборимизни тортди. Бошқа бир ҳужжатлар тўпламидан ўрин олган фатво ҳужжатида сув масаласида тортишаётган иккита қавм ҳақида маълумот баён этилиб, бир томон манфаатига хизмат қилувчи ҳукм келтирилган [5: 16а, 16б]. Аҳамиятли жиҳати, худди шу фатво ҳужжатининг орқа томонида мазкур ҳукм асосида қозининг ҳал қилув қарори эълон қилинган. Мазкур ҳужжатдан келиб чиқиб, ўзаро низолашаётган томонлар келтирган фатво ҳужжатлари қози бошчилигидаги маҳкама аппаратидаги аълам ва муфтийлар томонидан текширилгани ҳолда уларнинг энг мақбули танлаб олинган, деган тахминга бориш мумкин. Қабул қилинган фатво ҳужжатининг орқа томонига эса масала моҳияти ҳамда унинг қози томонидан чиқарилган ҳал қилув қарори акс этган.
Фатво ҳужжати (ривоят). Ўзбекистон Миллий архивининг “Хива хони девонхонаси” деб номланган И-125-фонд йиғмажилдларидан бирида Хива хонлигига оид фатво ҳужжатларининг намуналари сақланади [10]. Йиғмажилд таркибидан жами 33 та мазкур туркумдаги ҳужжатлар ўрин олган бўлиб, уларнинг 5 таси вақф мулкчилиги билан боғлиқ масалаларга оиддир. Мазкур фатво ҳужжатларидан 4 таси эски ўзбек тилида[24] ва биттаси форс тилида тузилган. Ушбу мақола доирасида илмий истеъмолга тортилган фатво ҳужжати матни эски ўзбек тилида бўлиб, унда айрим арабча ва форсча сўз ҳамда жумлалар ҳам учрайди. Ўз навбатида, матндаги стилистик хусусият ва сўз қурилиш услубининг таҳлили ушбу фатво ҳужжати гўёки форс тилида битилган бошқа бир шу турдаги ҳужжат асосида тузилганлигига ва унинг калкаланган шаклига ишора қилади. Шунингдек, ҳужжатда акс этган саволнинг жавобини асослаш учун фиқҳий асардан олинган кўрсатманинг ўз асл ҳолича, яъни араб тилида келтирилганлигидир. Фиқҳий кўрсатманинг араб тилида берилиши нафақат Хива хонлиги, балки умуман Ўрта Осиё фатво ҳужжатларига хос бўлиб, мазкур анъана ХХ асрнинг 20-йилларигача давом этган [20: 236].
Фатво ҳужжатлари ички тузилиши жиҳатидан ҳам ўзига хосликка эга бўлиб, у инвокация, яъни Аллоҳ номини зикр этиш ва Ислом оламида машҳур фақиҳларнинг қўйилган масала борасидаги фикрларини сўраш билан бошланган[25]. Одатда шартли равишда икки иборадан ташкил топган ушбу кириш қисми ҳужжатда каллиграфик усулда акс этган. Кейинги ўринда ҳужжат шартли формулярининг асосий қисми, яъни наррацияда кўтарилган масала моҳияти ва у билан боғлиқ савол(лар) аниқ баён қилинган. Шундан кейин қисқа жавоб акс этган. Ўз навбатида, юқорида қайд қилинганидек, берилган қисқа жавобнинг фиқҳий асослари ҳужжатнинг юқори ўнг томон ҳошия қисмида жумла ҳолида келтирилган ҳамда ундан кейин ушбу шаръий кўрсатма олинган фиқҳий асар номи қайд қилинган. Матннинг корроборация қисмида баъзан бир шахс муҳри ёки айрим ҳолларда бир неча кишилар муҳрларини учратиш мумкин. Фатво ҳужжатининг ички таркибий тузилишидан эсхатаколнинг датум қисми, яъни ҳужжат санаси ўрин олмаган. Қуйида бу турдаги ҳужжат ҳақида тўлиқ тасаввурга эга бўлиш учун танлаб олинган вақфга оид фатво ҳужжатининг тўлиқ таржимасини келтирамиз:
“Буюк Оллоҳнинг зикрини шарафлаган ҳолда [бошлайман]: ислом имомларининг, Аллоҳ Таоло улардан рози бўлсин, фикри
[бу ҳақида] нима? Бу масаладаки, тақдир тақозоси билан фалон вақф қилинган [ер]нинг вақфномалари йўқ бўлиб, унинг вақф эканлигига бир неча одамлар “лафз-и ашҳад”[26] билан хабар берсалар, шариат бўйича шу ҳолатда мазкур одамларнинг “лафз-и ашҳад” билан хабар берганлари “биллаҳил-алиййил-азим”[27] демасалар ҳам қасам бўлиб, ушбу хабарлари билан мазкур ер вақф бўлиб, унинг шартлари, даромадлар тақсимоти ва [вақф ерининг] фойдала-нувчисини тайин қилиш ҳамда вақфнома тузиш ҳам Ислом қозисига етишурму?[28] Шу шароитда[мумкин]ми ёки йўқми? Баён қилинглар, савоб оласизлар: етишур” [10: 1].
Ҳужжатнинг юқори ўнг ҳошия қисмида:
“Биллаҳи”ни айтмаса ҳам “лафзи ашҳад”[нинг ўзи] қасамдир[29]. Жоме ал-фатово[30]; Шартлари номаълум вақфнинг томонларини белгилаш ва даромадларини тақсимлаш султоннинг фикрига кўра [амалга ошади] ёки қозининг ихтиёрида бўлади. Жоми ал-фатово [10: 1].
Муҳрлар:
1) Домулла Исмоил Хожа охунд ал-муфтий ибн Бобо Хожа марҳумий, 1340; 2) Домулла Муҳаммад Собир махзум охунд ва раис ибн Қози Муҳаммад Латиф Эшон марҳумий, 1338; 3) Домулла Абдуллоҳ сўфи охунд ал-муфтий ибн Домулла Эшмурод марҳумий, 1337; 4) Домулла Обид Хожа охунд аълам ибн Ҳожи Хожа марҳумий, 1338 [10: 1].
Архив йиғмажилди таркибидан ўрин олган, вақф масаласига бағишланган мазкур 5 та фатво ҳужжатларининг ҳар бири биттадан то еттитагача муҳрлар билан тасдиқланган. Юқорида таржимаси берилган ҳужжатда эса 4 та муҳрни кўриш мумкин. Улар орасида бир нафар аълам, бир нафар раис ва икки нафар муфтий муҳрлари учрайди. Мазкур ҳужжатда гарчи унинг тузилган вақти одатдагидек қайд қилинмаган бўлса-да, бироқ мавжуд муҳрларда акс этган йиллар асосида унинг 1340/1922 йилда ёки ундан кейинги даврда расмийлаштирилган, деб ҳисоблаш мумкин. Бироқ қолган 4 та ҳужжатдаги муҳрлар таҳлили уларнинг XIX асрда тузилганлигига ишора қилади.
Юқоридаги фатво ҳужжати асосида Хива хонлиги вақф мулкчилиги муносабатларида вақфномани тиклаш тартиби ва вақф мулкининг ҳуқуқий асослари ва шартларини белгилаш ҳамда вақфномани қайта тузиш билан боғлиқ ҳуқуқий жиҳатларни аниқлаш имконияти юзага келади. Табиийки, фатво ҳужжатининг ўзи муайян масала борасида берилган фиқҳий кўрсатманинг амалиётда аниқ қўлланилганини акс эттирмайди. Кейинги жараённи кузатиш учун вақфнома ёки вақфга оид бошқа турдаги ҳужжатларга эҳтиёж сезилади. Шундан келиб чиқиб, шу вақтгача биз ўрганган ҳужжатлар орасида “лафзи ашҳад” орқали вақф мулкининг қайта тиклаш ҳақида ҳужжатлар ҳам аниқланганини алоҳида қайд этиш лозим. Масалан, 1340/1922 йилда қайта тузилган вақф ҳужжатида: “...ахбор қилдилар, лафзи ашҳад билан Домулла Абдулкарим қори охунд Кўҳна қалъали Маликабика алайҳо ал-роҳманинг масжид қавмидан, маъруф валад Домулла Муҳаммадкарим валад Муҳаммадшариф махзум валад Мулла Муҳаммадкарим қорибоши ва Мулла Муҳаммадюсуф қори мазкур қавмдан, маъруф валад Аллоҳберган ва уста Раҳмонберган мазкур қавмдан, маъруф валад Эрнафас сўфи ахборлари бу тариқадаки, ҳаммаги ва тамоми тахминан бир таноб мазкур масжиднинг мавқуфа ерики....” деган жумла ҳужжат санасидан кейин келган [11: 1]. Ушбу ҳужжат мазмунига кўра, 3 та шахс гувоҳ сифатида шаҳодат калимаси билан Хиванинг Гандумкон мавзеида жойлашган 1 таноб ер воқифа Маликабика томонидан унинг ўз номи билан аталувчи масжидга бир неча йил олдин вақф қилинганига иқрор бўлганлар. Шуниндек, улар воқифа қиёмат кунигача мутавалли лавозимига масжид имомини тайинлагани ва вақф ерининг корандаси (ижарачиси) сифатида ҳам имомни белгилаганига гувоҳлик берганлар. Матннинг асосий қисми: “...ҳозирда, шу ҳудудлари келган [ер]нинг вақфномаси йўқ бўлгани сабабли илтимос қилурмизким, шу ҳудудлари келган [ер]га янгидан вақфнома расмийлаштириб берсалар, деб шундан сўнг, уларнинг илтимослари қабул қилиниб, қозилик ваколати билан вақфнома тайин этилиб амр қилинди: ҳар кимсаким, ушбу масжид имоми бўлса, ўша шахс [вақфнинг] мутавалли ва корандаси бўлиб, мазкур вақф қилинган ердан ҳар қандай турдаги даромад ҳосил бўлса, қадим дастури бўйича [уларни] олиб, ўз эҳтиёжига сарф қилсин, деб...” жумласи билан якунланган [11: 1]. Мазкур вақф ҳужжатидан шу нарса маълум бўладики, вақф мулки ва вақфномани тиклаш жараёнида гувоҳлар вақф мулки билан боғлиқ шартларга ҳам шоҳидлик йўли билан аниқлик киритишлари мумкин бўлган. Бундай шароитда қози ушбу вақф шартларига таяниб янги вақфномани тасдиқлаб берган.
Бошқа бир вақфномадан маълум бўлишича, Хива шаҳрида жойлашган Саййид Ниёзбой шоликор мадрасаси меъморий мажмуасига тегишли вақфнома ва вақф мулки билан боғлиқ шартлар Хива хони Аллоҳқулихон (1794–1842) даврида хоннинг шахсан ўзи томонидан қайта тикланган [9: 97–98]. Яна бир эътиборли жиҳати, вақфнома матнининг ўзида ҳам фиқҳий ҳукм ва у олинган манба “Жоме ал-фатово” асарининг алоҳида қайд этилганлигидир [12]. Демак, шу икки вақфномаларга таяниб фатво ҳужжатларида акс этган назарий-ҳуқуқий асос Хива хонлиги вақф амалиётида ҳам кенг қўлланилган, деган хулосага келиш мумкин.
Умуман олганда, Хива хонлиги бошқарув тизими, хусусан, қозилик амалиётида муфтийлар ролини тадқиқ этишда бирламчи манбаларнинг ўзига хос хусусиятини инобатга олиш муҳим аҳамият касб этади. Ўз даврида яратилган хорижий адабиётларда аксарият муаллифлар томонидан бир томондан уларгача ғарбда шаклланиб улгурган нохолис билимлар тизими ва ўрнашиб қолган қолип таъсирида бошқа шарқ мамлакатлари каби Хива хонлигини тасвирлашга уриниш, иккинчи томондан улар асарларида ғарбнинг доминант позициясидан келиб чиқиб хонликни ривожланишдан тўхтаган, қолоқ давлат сифатида кўриш ҳоллари намоён бўлади. Шундай бўлса-да, мазкур турдаги адабиётлар аҳамиятини инобатга олиб, улардан Хива хонлиги суд тизимининг таркибий қисми – муфтийлар фаолиятини ёритишда маҳаллий манбалар билан қиёсий таҳлил қилган ҳолда фойдаланиш мақсадга мувофиқдир. Шунингдек, фатво ҳужжати ва у билан боғлиқ турли қозилик ҳужжатларини биргаликда тадқиқ этиш нафақат вақф мулкчилиги ва бошқа ижтимоий-иқтисодий масалаларнинг ҳуқуқий асосини, балки қозилик маҳкамаларининг ишлаш тартиби ва ушбу жараёнда муфтийларнинг ўрнини аниқлаш имконини беради. Ушбу ҳолат, ўз навбатида, ҳукм чиқариш бобида қозиларнинг мутлақ мустақил бўлганлиги ҳақидаги баъзи қараш ва хулосаларни қайта кўриб чиқиш заруриятини ҳам келтириб чиқаради.
Фойдаланилган адабиётлар
- Архив востоковедов ИВР РАН. Ф. 33, оп. 1, ед. хр. 10.
- Вамбери А. Путешествие по Средней Азии. Описание похода из Тегерана через Туркменскую степь по восточному берегу Каспийского моря в Хиву, Бухару и Самарканд, совершенной в 1863 году Арминием Вамбери, членом Венгерской Академии. Перевод с английского. Санкт-Петербург, 1865.
- Военно-статистическое описание Хивинского оазиса, составленное Генерального штаба капитаном Гиршфельдом, переработанное начальником Аму-Дарьинского отдела генерал-майором Галкиным. Ч. 2. Ташкент, 1903.
- Каримов Э.Э. Регесты казийских документов и ханских йарлыков Хивинского ханства XVII – начала XX в. Ташкент, 2007.
- Каталог хивинских казийских документов XIX – начало XX вв.: Составители: А.Урунбаев, Т.Хорикава, Т.Файзиев, Г.Джураева, К.Исогай. Ташкент–Киото, 2001.
- Мухтаров Б. Носируддин Самарқандийнинг “Жомиъ ал-фатаво” асари ҳанафий фиқҳига оид муҳим манба // Имом Бухорий сабоқлари. Тошкент, 2019. № Б. 33–36.
- Чехович О.Д. Черты экономической жизни Мавераннахра в сочинениях по фикху и шуруту / Ближний и Средний Восток. Товарно-денежные отношения при феодализме. Москва, 1980. С. 220–
- Юсупов М.С. Суд в Бухаре. Судоустройство и судопроизводство в Бухарском эмирате в конце XIX – начале XX в. / Текст и вводная статья: Ульфат Абдурасулов и Паоло Сартори. Ташкент–Вена, 2016.
- Якубов Қ. XIX асрнинг иккинчи ярми – ХХ аср бошларида Хива хонлигида вақф институти (тарихий-манбашунослик таҳлили). Тарих фанлари бўйича фалсафа доктори (PhD) илмий даражасини олиш учун ёзилган диссертация. Тошкент, 2018.
- Ўзбекистон Миллий архиви, И-125-фонд, 1-рўйхат, 495-йиғмажилд.
- ЎзР ФА ШИ қўлёзмалар фонди, 3-йиғмажилд, 4-ҳужжат.
- Hallaq W.B. Sharī‘a: Theory, Practice, Transformations. Cambridge, 2009.
- https://islom.uz/maqola/7995.
- Isogai K. Seven Fatwa Documents from Early 20th Century Samarqand: The Function of Mufti in the Judicial Proceedings Adopted at the Central Asian Islamic Court // Annals of Japan Association for Middle East Studies. Tokyo, 2011. №1(27). P. 259–
- Muḥammad Ri̇żā Mīrāb Āgahī. Jāmiʻ al-vāqiʻāt-i sulṭānī/ Edited in the original Central Asian Turki with an introduction and notes by Nouryaghdi Tashev. Samarkand–Tashkent, 2012.
- Muḥammad Riżā Mīrāb Āgahī. Zubdat al-tavārīkh. Edited in the original Central Asian Türki with an Introduction and Notes by Khilola Nazirova. Tashkent–Samarkand, 2016.
- Pickett J. Polymaths of Islam: Power and Networks of Knowledge in Central Asia. New York,
- Said E.W. Orientalism. New York, 1978.
- Sartori P. Between Kazan and Kashghar: On the Vernacularization of Islamic Jurisprudence in Central Eurasia // Die Welt des Islams. Leiden, №2(61). P. 216-246.
- Sartori P., Abdurasulov U. Seeking Justice at the Court of the Khans of Khiva (19th - early 20th Centuries). Volume 38. Leiden, 2020.
- Schacht J. An introduction to Islamic law. Oxford,
- Welsford T., Tashev N. A Catalogue of Arabic-Script Documents from the Samarqand Museum. With the assistance of M. Ismoilov and H. Samarqand, 2012.
Қ. Якубов
Хива хонлиги фатво ҳужжатлари: репрезентация, қозилик амалиёти ва манбашунослик таҳлили
Мақола Хива хонлиги қозилик амалиётида муфтийлар роли ва фаолиятига бағишланади. Дастлаб мавзу тарихшунослиги, мавжуд адабиётларнинг таснифи ва уларнинг ўзига хос хусусиятлари таҳлил этилади. Хусусан, Хива хонлиги даврида яратилган хорижий мутахассислар асарлари муаммо тадқиқотида бирламчи манба сифатида кўрилса-да, бироқ уларнинг аксарияти учун “ориенталистик” ёндашув умумий бўлганлигини алоҳида таъкидлаш ўринлидир. Мазкур хорижий адабиётлар орқали асосан қозилик мансаби турлари ва қозининг ваколат доираси ёритилган бўлса, тарихий ҳужжатлар асосида эса ҳукм чиқаришда фатвонинг ўрни ва унинг амалиётда қўлланилиши очиб берилган. Шунингдек, тадқиқотда вақфга оид фатво ҳужжати манбашунослик нуқтаи назаридан таҳлил этилган бўлиб, унда акс этган фиқҳий кўрсатма вақф муносабатларида амалда бўлганлиги аниқланган вақфномалар орқали исботланган. Гарчи мазкур фатво ҳужжатидаги муҳр маълумотлари унинг Хива хонлиги тугатилгандан кейинги даврда тузилганлигига ишора қилса-да, бироқ ушбу ҳужжат янги сиёсий маконда ўзининг анъанавий ички ва ташқи белгиларини тўла сақлаб қолгани билан эътиборга моликдир.
Калит сўзлар: Хива хонлиги, қозилик амалиёти, муфтий, “ориентализм”, фатво ҳужжати, ҳукм, вақф муносабатлари.
К. Якубов
Документы фетвы Хивинского ханства: репрезентация,
судебная практика и источниковедческий анализ
Статья посвящена роли и деятельности муфтиев в судебной практике Хивинского ханства. Осуществлен анализ историографии данной темы и классификации существующей литературы и их специфической особенности. В качестве первоисточников в изучении проблемы рассматриваются труды зарубежных специалистов, являющиеся первоисточниками и написанные, начиная со второй половины XIX века, несмотря на то, что в них в основном освещались виды казийской должности и переделы полномочий казия, а местные исторические документы служили для раскрытия роли фетв в вынесении приговоров и ее применении на практике. Также в ходе исследования был проанализирован документ-фетва о вакфе с точки зрения источниковедения, и соответствующими документами доказано, что отраженное в нем юридическое заключение имело место на практике в вакфных отношениях. Хотя печати на данном документе свидетельствуют о том, что он был составлен уже после падения Хивинского ханства, при этом, он полностью сохранил свои традиционные внутренние и внешние черты, характерные для предшествующей эпохи.
Ключевые слова: Хивинское ханство, судебная практика, муфтий, «ориентализм», фетва, приговор, вакфные отношения.
- Yakubov
Fatwa documents of the Khanate of Khiva: representation, judicial practice and analysis of source studies
The article is devoted to the role and activities of muftis in the judicial practice of the Khanate of Khiva. Firstly, the historiography of this issue, the conditional classification of the sources and their features are analyzed. Although the works of foreign specialists that date back to the period of the Khanate are considered as primary sources in the study of the problem, it is worth noting that most of them were characteristic “orientalism” approach. In addition, the types of the qāḍī position and the scope of the powers of the qāḍī are illustrated mainly on the basis of these foreign literatures, whereas local historical documents serve to reveal the role of the fatwa in the process of adjudication and its application in practice. Moreover, in the course of the study, the fatwa document on waqf is analyzed from the perspective of source study, and on the basis of relevant documents it is proved that the non-binding advisory opinion was implemented in waqf relations. Although the information about the seal on this document indicates that it was compiled after the fall of the Khanate of Khiva, however the fatwa document is remarkable in that it has completely preserved its traditional internal and external features, which were typical of the previous era in the new political space.
Key words: The Khanate of Khiva, judicial practice, mufti, "orientalism", fatwa, verdict, waqf relations.
тарихшунослик
Д. Алимова
Некоторые вопросы историографии социально-экономических отношений древнего и античного периодов Узбекистана
Социально-экономические отношения включают в себя структуру среднеазиатского общества, семейные отношения, социальный состав населения, сельское хозяйство, аграрные отношения, землевладение, налоговую систему, состояние селений и городов, вопросы собственности, систему расселения городов, торговлю и другие проблемы. Историография исследований обширна, но рассыпана в разнохарактерной литературе и связывается зачастую с вопросами государственного устройства на территории Средней Азии. Однако в многотомных и однотомных изданиях, посвященных истории Узбекистана, изданных в конце 50-х – середине 60-х годов, где большое внимание уделялось экономике древнего и античного периодов, все изменения в ней объяснялись исключительно классовыми противоречиями и классовой борьбой [17: 147–148].
Во временном значении трудно сказать, в каком периоде эти вопросы изучались менее или более интенсивно. Они отражены в публикациях 60-80-х годов и менее в 1990-2000 годах. Основными авторами этих исследований, которые в той или иной степени отразили эти проблемы, были А.И. Чугуевский, В.А. Лившиц, которому наука обязана прочтением многих древних документов, А.Г. Периханян,
Е.Е. Неразик, М.И. Воробьева-Десятовская, О.И. Смирнова,
Б.Г. Гафуров, Е.В. Земаль, Кл. Рапэн, Г.А. Кошеленко, И.М. Дьяконов, М.Е. Массон, В.М. Массон, Р.Х. Сулейманов, Ю.Ф, Буряков,
А. Мусакаева, Б.И. Вайнберг, Э.В. Ртвеладзе, М.И. Филанович,
Г.А. Пугаченкова, А.С. Сагдуллаев. Исследователи определили, что основу общества изучаемого периода составляла, как и раньше община, игравшая главную роль в общественном производстве. Так,
Ю.Б. Юсифов считал, что форма большесемейной жизни приводила к экономическому укреплению общины, создавая стимулы обогащения ее членов и на определенное время удерживала процесс обособления хозяйства малых семей [54]. По мнению И.М. Дьяконова в определенный период домовые общины (малые семьи) распадались на отдельные ячейки, которые вновь вырастали в большие семьи [13: 25]. Однако структура семьи находилась в стадии развития и расслоения и качественно менялась. М.И. Филанович считает, что «уже в предшествующий период родственные связи сменились территориальными и выделявшиеся домовые патриархальные общины входили в состав более крупного объединения – соседской общины». Система соседских общин, как сельских, так и городских определяла структуру общества на территории Узбекистана [16: 252]. Она отмечает, что в Ахеменидском, Селевкидском, Греко-бактрийском и Парфянском государствах в фискальных целях создавались искусственные общины в среде захваченного и пленённого населения. Таким образом, существовали 2 типа сельских общин, соседские общины вырастали в торгово-ремесленные центры, города, храмовые центры. Первичной структурной единицей была домовая патриархальная община. М. Филанович, опираясь на иранские и индийские источники, а также Видевдат «Авесты» описала аспекты, связанные с семейным отношениями. Ее раздел в «Истории государственности Узбекистана. Т.1.» является первым целенаправленным анализом этого вопроса [16: 252–258].
О социальном составе населения в древний и античный периоды написано немного. Литературные данные носят фрагментарный характер и могут быть почерпнуты из исследований, посвященных разным проблемам [7, 14, 15, 20, 21, 29, 45]. Авторы зачастую проводят аналогии с данными, касающимися других регионов и частей света. Специальный раздел, посвященный этой проблеме в монографии «Истории государственности Узбекистана. Т.1.» принадлежит М.И. Филанович. Привлекая письменные источники, в частности, Авесту и сведения античных авторов, источники, эпиграфический материал и опираясь на историографическое наследие археологов, она делает вывод об относительной стабильности основного, прошедшего через тысячелетия социального членения иранского и среднеазиатского обществ в древний и античный периоды истории.
Изучение источников позволило ей проследить изменения в социальной структуре среднеазиатского общества. Так, если Авеста упоминает 4 сословия: жрецы, воины, крестьяне и ремесленники, то для периода античности появились такие общественные категории, как жречество, азаты (представители знати) и рамики (простолюдины). Это было вызвано, по мнению М.И. Филанович, динамичными изменениями в структуре общества в этнических государствах Средней Азии в результате развития урбанизации, роста ремесел и торговли, усложнения служб административно-фискальных ведомств [16: 259].
Характеризуя материальное статусное положение каждой из категорий, М.И. Филанович описывает сословную иерархию и отличает особенность Селевкидского правления тем, что господствующий класс имел смешанный состав, куда наряду с греческими наместниками и знатью входили представители местных аристократических родов и жречество [16: 261]. Автор придает важное значение в изменении социального состава Кушанского и Парфянского царств включению кочевнической знати со своими традициями и огромным богатством, войсками, которое стало влияющей силой.
Такое мнение существовало в историографии вопроса и раньше. Например, Г.А. Кошеленко считал, что в «Парфянском и Кушанском царствах на характер социальной структуры определяющее влияние оказало завоевание оседло-земледельческих территорий кочевниками, что значительно сокращало количество общин, свободных за счет увеличения числа общин зависимых» [14: 347].
М.И. Филанович охарактеризовала все социальные страты, их занятия и функции. Отдельное внимание она уделила вопросу о рабстве, которое не носило классического характера, как в Древней Греции, Переднем Востоке и форме домашнего рабства была и в более позднее время. Говоря о редком упоминании в «Авесте» рабов, она объясняет это «малым экономическим значением рабского труда в авестийском обществе, когда институт рабства был слабо развит и носил патриархальный характер» [16: 267–268]. Автор, опираясь на среднеазиатские и восточные источники, обозначает 4 категории рабства.
Опираясь на списки Топрак-калы М.И. Филанович характеризует формы владения рабами и делит их на воинов, ремесленников и землепашцев. Она делает вывод о том, что «рабов по отношению к числу свободных было неизмеримо меньше, чем в странах классического рабовладения и их труд не мог вытеснить труд свободных работников. Основой сельского хозяйства оставался труд свободных общинников – земледельцев и арендаторов, а в ремесле преобладал труд свободных ремесленников» [16: 274]. Это взгляд автор ставил под вопрос принятый в советской историографии термин о рабовладельческом обществе относительно древнего и античного периода.
Заслуживают внимания и данные исследователей о самом верхнем эшелоне власти в древний и античный периоды, о культе царя. Опираясь на археологические данные, их сопоставление и компаративный анализ письменных источников, исследователи определили, что в древних и античных государствах (Греко-Бактрия, Парфия, Хорезм, Селевкидское государство, Кушанское царство) существовала разветвленная система правления во главе с царем, обладавшим всей полнотой власти. Административная система делилась на сатрапии, существовал институт царя в виде совета знати и высших функционеров, на правах административных единиц выступали издревле существовавшие местные княжества [3, 20, 21, 22, 36, 53, 54]. Для формирования подобных выводов большую роль играли эпиграфические данные, прочтение многих из них историческая наука обязана известному ученому В.А. Лившицу.
М.И. Филанович рассматривает разновидности земельной собственности, права верховного правителя в наделении землей и взимании налогов [16: 288-300].
Примерно такие же вопросы, но в отношении древнего Хорезма рассматриваются в книге «Хорезм в истории государственности Узбекистана», изданной в 2013 г. Нахождение здесь монет, относящихся ко II в. н.э., в частности, крупных серебряных тетрадрахм с надписями царского титула и именем правящего монарха, по мнению авторов раздела монографии С.Б. Болелова, Э.В. Ртвеладзе, бесспорно свидетельствует о повышении авторитета царской власти как внутри государства, так и за его пределами [51: 73]. Авторы, основываясь на том, что «царское хозяйство в древнехорезмийском государстве представляет собой обширную, разветвленную систему с управлением, считают, что царская семья была особой категорией аристократии, а государственный аппарат составлял особое социальное сословие»
[51: 73–74].
Исследователи утверждают, что наличие в Хорезме в последней трети 1 тыс. до н.э. крупных культовых центров, включавших в себя комплекс культовых сооружений и храмовых хозяйств, дает достаточно убедительные основания считать, что существовали храмовые общины и объединения, и сословия жрецов-атраванов [51: 75]. В ведении храмов часто были обширные земли, большое поголовье скота. Храмовые чиновники иногда наделялись судебной властью, особенно при свершении сделок с недвижимостью, решении брачных и имущественных дел. Это позволило ученым сделать вывод, что в Хорезме культовые центры сочетали в себе как религиозные, так и управленческие функции [51: 75].
По мнению большинства исследователей, проводивших адекватную линию сходства находок в Иране и Хорезме, основной единицей общества был род, более мелкой – семья, позже род уже начал терять свое значение и на первый план выступила семья [50, 51, 47].
По мнению Е.Е. Неразик в этот период в Хорезме были распространены крупные семейно-родовые ячейки, хотя одновременно могли существовать и малые семьи [28: 211–213].
Исследователи считают, что основу трудоспособного населения составляли свободные земледельцы, объединенные в свободную общину, и что это был самый многочисленный социальный слой Древнехорезмийского государства [51: 76–77], из которого зачастую формировались пешие отряды войска.
С.Б. Болелов и Э.В. Ртвеладзе основываясь на письменных источниках, в частности, на китайских источниках, предполагают, что «значительное место в социальной структуре занимали торговцы-купцы», имелись и мастера-ремесленники, а также судовладельцы, объединенные в корпорации [51: 80–81].
Исследователи называют разные виды ремесел, и виды ремесленных общин. Выделяют они, как социальную страту и земельную знать, а также группы скотоводческого населения, проживавшего на окраинах земледельческого оазиса. Отмечая особенные взаимовыгодные отношения земледельцев и кочевников в Древнехорезмийском царстве, авторы трудов объясняют, что следствием этого было отсутствие на границах оборонительных сооружений – стен и крепостей, которые строились во внутренней части государства.
В археологической литературе система расселения в Древнем Хорезме сопоставляется с оазисами – номами Месопотамии и Древней Бактрии. В усадьбе-замке внутри такого оазиса проживала военная и владетельная аристократия [28: 552].
Что касается такой страты как домашние рабы, то в отличие от М.И. Филанович, С.В. Болелов и Э.В. Ртвеладзе полагают, что количественный состав домашних рабов в патриархальных семьях Хорезма достигал внушительной величины [51: 85]. Таким образом, данные археологии позволяют ученым судить о социальном характере общества древнего и античного периодов Средней Азии.
Основу экономики древних и античных государств на территории Средней Азии составляло земледелие, пастбищное скотоводство, отгонное скотоводство. Этой проблеме посвящено немало работ. С 60-80-х гг. превалирует тема появления и развития регулярного орошения. Первая фундаментальная монография по этой теме была издана еще в 1957 г [9]. Ее автор Я.Г. Гулямов, известный археолог, впервые исследовал на археологическом материале историю орошения в Хорезме, что стимулировало исследователей последовательнее изучать этот вопрос в отношении других регионов Узбекистана. Такая хронологически обширная работа (с древности по советский период) позволила иметь представление о состоянии Амударьи и ее берегов и способов орошения в древности. Автор связывает следующую фазу орошения и ее развития с ранними государственными образованиями и государствами античного периода. Раннесредневековый и средневековый периоды в контексте развития ирригации, связываются с политическими процессами, что было немаловажно. Несмотря на легкий налет идеологических установок времени, монография заявила о себе как о капитальном труде, где история орошения Хорезма связана с социально-экономическими и политическими процессами, протекавшими в регионе. Ее прочная фундаментальная база, сформированная археологическим изучением Хорезма, его памятников материальной культуры с древнейших времен, в сочетании с данными исторических хроник и письменных источников, прекрасным знатоком которых был Я.Г. Гулямов, не оставляет сомнений, что это было одно из научных открытий ХХ века в области общественно-гуманитарных наук. Сугубо в археологическом плане рассматривает оросительные системы древнего Нахшеба Р.Х. Сулейманов, отмечая, что в древности естественные притоки превращались в каналы [46].
Особого внимания заслуживает в этом плане работы Б.В. Андрианова, А.Р. Мухамеджанова, А.И. Билалова, а также исследования, в которых затрагивается этот вопрос, в частности, Ю.Ф. Бурякова,
Н.Г. Горбуновой, Ю.А. Заднепровского, Г.А. Пугаченковой,
Э.В. Ртвеладзе, М.И. Филанович [1, 4, 5, 8, 14, 16, 28, 35, 49]. Авторы подчеркивают, что именно создание ирригационных систем, каналов и водохранилищ, осуществленных в зонах традиционного оседлого земледельческого хозяйства (Бактрия, Парфия, Маргиана, Согд) стало мощным импульсом развития производительных сил общества и государственности [46: 12–13].
Продолжением исследования по истории оросительных систем стали работы, касающиеся других регионов Средней Азии – Зарафшана, Бухары, Уструшаны и др. Это работы А.Р. Мухаммеджанова, в которых, наряду с данными о времени средневековья, содержатся краткие очерки возникновения и развития оросительных систем в низовьях Зарафшана и Бухары, начиная с середины I тыс. до н.э. Книга А.И. Билалова основана на изучении ирригационных сооружений такой крупной области как Уструшана, где зачатки земледельческого хозяйства возникли уже в пределах III-II тыс. до н.э. [25: 279].
Исследователи связывают социально-экономические вопросы с системой расслоения, развитием городов и торговли. Во второй половине ХХ – начале XXI века сложилась обширная историография вопроса, в которой отражены те или иные аспекты, проблемы, авторы которых не преследовали цель ответить на поставленную нами проблему, однако для них была очевидна связуемость социально-экономического развития с расслоением населения и развитием городов и торговли. Достаточно освещены в литературе многие вопросы развития экономики. Например, исследователи определили, что первые ткани из хлопка в Средней Азии относятся к первым векам нашей эры. Возделывание его имело место еще в ахеменидское время. Ряд публикаций был посвящен выращиванию в Фергане, Согде, Бактрии, Маргиане, Парфии винограда и виноделия, о чем подробно свидетельствуют парфянские документы, подробно анализированные учеными [11, 12].
В 70-80-х годах исследователями древней истории уделялось больше внимания проблеме сложения и развития городов Средней Азии в их целостной, многофункциональной системе, выявлению социальной стратификации населения и градостроительной структуры как взаимосвязанных элементов общественного организма. Книга Э.В. Сайко, изданная в 1973 г., стала образцом рассмотрения становления города как производственного центра в теоретическом ракурсе [44]. Работа М.Е. Массона о крупных древних и средневековых городах низовьев р. Кашкадарьи, написанная на данных Кешской археологическо-этнографической экспедиции, возглавляемой им, стала большим вкладом в рассмотрение проблемы в региональном контексте [24]. В ряду поселений городского типа античного времени на юге Узбекистана выделялось городище Дальверзинтепе, где велись многочисленные раскопки под руководством Г.А. Пугаченковой. Результаты работы нашли отражение в ряде работ, где характеризуется город Кушанской эпохи и его искусство [33, 10, 34]. В дальнейшем, вплоть до настоящего времени, продолжается изучение древних и античных городов в контексте развития эпохи. Это работы В.Н. Пилипко, А. Сагдуллаева,
С.Н. Кабанова, Р.Х. Сулейманова, А.Р. Мухамеджанова, Ш.Т. Адылова, Э.В. Ртвеладзе и др. [18, 19, 26, 30, 37, 43, 46].
Одна из последних современных работ по данной теме принадлежит перу М.И. Филанович. Она попыталась показать связь развития городов с развитием сельского хозяйства и аграрных отношений [16: 283–288].
На основе изучения всех типов расселений и их внутренней структуры на основе археологических данных, которые были адекватны в разных регионах Центральной Азии, М.И. Филанович делает выводы о социально-экономическом состоянии общества. Появление в античную эпоху укрепленных замков с поселением у подножья, она считает свидетельством существованием крупной земельной аристократии, от которой экономически зависела большая часть свободных общинников.
Известно, что в эллинистический период резко возросла роль городов. М.И. Филанович пишет, что формирование схемы «города в системе поселений, прежде всего, имело экономическую подоплеку общественного разделения труда и формированием системы внутренних связей» [16: 303]. Л. Бернар посвятил этому вопросу статью, в которой рассматривает проблемы греческой колониальной истории и урбанизации эллинистического города в Центральной Азии [2].
Археология дает нам обширные сведения о развитии ремесленного производства и торговли в первые века нашей эры, как в городе, так и в селе. Это было вызвано общим экономическим подъемом, характерным для этого периода. По мнению исследователей в это время начали складываться центры городского дела и металлургии в Бактрии, Чаче, Фергане [6: 98–100]. Этой проблеме была посвящена специальная книга Ю.Ф. Бурякова «Горное дело и металлургия средневекового Илака», где отмечается, что в первых веках нашей эры резко возросла добыча полезных ископаемых – железной и медной руды, свинца, золота, серебра и полудрагоценных камней, что составляло базу для развития металлургии и металлообработки, оружейного дела, ювелирного ремесла и выпуска монетных эмиссий, часть продукции Бактрии шла на экспорт [6: 98–100].
Исследователи определили, что Бактрия стала первой страной, экономика которой имела денежное обращение [16: 310].
Большим вкладом в изучение денежного обращения в древних и античных государствах стали работы Э.В. Ртвеладзе [37, 38, 39, 40, 41, 42], который на основе нумизматических данных (в противовес мнению Е.В. Зеймаля о том, что на правобережье Окса не было ремесленного монетного обращения) доказал, что в регионе был развит внутриобластной рынок, основывающийся на денежном обращении.
По данным исследователей во второй половине II – начале I в до н.э. был начат собственный чекан Хорезма, а со второй половины 3 в. н.э. – Чача. Развитие денежного обращения стимулировало развитие Великого Шелкового пути, трассы которого проходили через среднеазиатские государства, соединяя торговые пути западных стран греко-бактрийского мира с Передней Азией и дальним Востоком.
Исследователи определили, что основная караванная трасса Великого Шелкового пути проходила из Рима на Ближний и Средний Восток, в пределах Средней Азии она пересекала Парфию, Маргиану, Бактрию. Они опирались на данные Исидора Харакского, географа I в. до н.э., который писал о городах и малых столицах на этом пути [40]. Как пишет М.И. Филанович – из Бактрии одна ветвь вела на Тарместу (Термез) и через Таримское низовье на Хотан и Яркенд, другая уходила на север, в Семиречье. В первых веках до нашей эры оформился путь по Яксарту из Китая в Давань, Кангюй, далее в Саматские степи к переправе через Волгу. Ранее оформился путь вдоль Окса и русла Узбоя [23: 7].
Обстоятельно о трассах Великого Шелкового пути, проходивших через Среднюю Азию в контексте привозимых изделий, писали Г.А. Пугаченкова и Э.В. Ртвеладзе [31, 32, 38]. Проблемы трасс Великого Шелкового пути, их формирования и развития обсуждались на специальном международном семинаре, проведенном в 1990 г. ЮНЕСКО. Эти публикации в определенной степени затрагивали вопросы социально-экономических отношений.
Таким образом, социально-экономические отношения в древний и античный периоды освещены достаточно широко. Однако, эта тема многоаспектна и разбросана по разным изданиям в виде монографий, посвященных данному вопросу. Остаются еще неизученными многие аспекты этой проблемы, в частности, касающиеся сельского хозяйства, формирования первых зачатков промышленного производства и др. Следует отметить, что письменных источников о социально-экономическом положении древних и античных государств, их управлении, очень мало. Исследователи зачастую прибегают к адекватным, тождественным данным, извлекая их из источников сопредельных стран и регионов. Однако и эти скудные данные дают возможность иметь представление об образе жизни, социально-экономических отношениях населения Средней Азии во II в. до н.э. – IV в. н.э. Конечно, источниковый поиск продолжается и составляет важный аспект исследовательской работы не только центральноазиатских ученых, но и зарубежных, профилирующихся на истории и археологии этого региона.
Использованная литература
- Адрианов Б.В. Древние оросительные системы Приаралья. Москва, 1969.
- Бернар П. Проблемы греческой колониальной истории и урбанизация эллинистического города Центральной Азии // Проблемы античной культуры. Москва, 1986. С. 249–
- Бикрман Э. Государство Селевкидов. Москва, 198
- Билалов А.И. Из истории ирригации Уструшаны // Материальная культура Уструшаны. Вып. IV. Душанбе, 1980.
- Буряков Ю.Ф. Генезис и эпоха развития городской культуры Ташкентского оазиса. Ташкент, 1982.
- Буряков Ю.Ф. Горное дело и металлургия средневекового плана. Москва, 1974.
- Воробьева-Десятовская М.И. Индийцы в Восточном Туркестане в древности (Некоторые социальные аспекты ) // Восточный Туркестан и Средняя Азия. История. Культура. Связи. Москва, С. 61–
- Горбунова Н.Г. Фергана в Кушанское время // Центральная Азия в Кушанскую эпоху. Т. II. Москва, 1975.
- Гулямов Я.Г. История орошения Хорезма с древнейших времен до наших дней. Ташкент, 1957.
- Дальверзин-тепе Кушанский город на юге Узбекистана. Ташкент, 1978.
- Дьяконов И. М., Лившиц В. А. Парфянское царское хозяйство в Нисе I в. до н. э. (образцы документов) // ВДИ. 1960. № 2 (72).
С. 14– - Дьяконов И.М. Налоговые парфянские документы II века до н. э. из Нисы. Москва–Ленинград, 1951.
- Дьяконов И.М. Община на древнем Востоке в работах советских исследователей // ВДИ. 1963. № 1 (83). С. 16–
- Древнейшие государства Кавказа и Средней Азии. Москва, 1985.
- Зеймаль Е.В. Парфия и Греко-Бактрийское царство // История древнего мира. Расцвет древних обществ. Т. 2. Москва, 1982.
С. 465– - История государственности Узбекистана; (вторая половина II тысячелетия до нашей эры – III век нашей эры. Ташкент, 2009.
- История Узбекской ССР. Т.1. Ташкент, 1967.
- Кабанов С.К. Нахшеб на рубеже древности и средневековья
(III-VII вв.). Ташкент, 1977. - Крашенинникова Н.И. Восточные районы Кашкадарьинской области в античную эпоху // Античная культура Средней Азии и Казахстана. Ташкент, 1979. С. 56-
- Лившиц В.А. Два согдийских документа с горы Муг // ВДИ. 1960. № 2.
- Лившиц В.А. Юридические документы и письма // Чтение, перевод и комментарии. Москва, 1962.
- Луконин В.Г. Древний и раннесредневековый Иран. Москва, 1987.
- Массон М.Е. Народы и области южной части Туркменистана в составе Парфянского государства // Труды ЮТАКЕ. Т.V. Ашхабад, 1955. С. 7–
- Массон М.Е. Столичные города в области низовьев Кашкадарьи с древнейших времен. Ташкент, 1973.
- Мухаммеджанов А.Р. К истории ирригации в Кушанскую эпоху // Центральная Азия в Кушанскую эпоху. Т. II. Москва, 1975.
С. 278– - Мухаммеджанов А.Р., Адылов Ш.Т. Городские памятники низовьев Заравшана в IV–VIII вв. // Городская культура Бактрии-Тохаристана и Согда. Ташкент, 1987. С. 77–
- Неразик Е.Е. К проблеме развития городов Хорезма // Культура и искусство Древнего Хорезма. Москва, 1981. С. 219–
- Неразик Е.Е. Сельское жилище в Хорезме (I-XIV вв.) // Труды ХАЭЭ. Т.Х. Москва, 1976. С. 211–
- Периханян А.Г. Общественное право Ирана в Парфянский и сасанидский периоды. Москва, 1983.
- Пилипко В.Н. Парфянское сельское поселение Гарры-Кяриз. Ашхабад, 1975.
- Пугаченкова Г.А. Предметы иноземного импорта на среднеазиатских трассах Великого Шелкового пути // На среднеазиатских трассах Великого шелкового пути. Ташкент, 1990. С. 23–
- Пугаченкова Г.А. Привозные художественные изделия на среднеазиатских трассах Великого шелкового пути // Формирование и развитие трасс Великого Шелкового пути в Центральной Азии в древности и средневековье. Тезисы докладов международного семинара ЮНЕСКО. Ташкент, 1990.
- Пугаченкова Г.А. Художественные сокровища Дальверзинтепе. Ленинград, 1978.
- Пугаченкова Г.А., Ремпель Л.И. Очерки искусства Средней Азии. Древности и средневековья. Москва, 1982.
- Пугаченкова Г.А., Ртвеладзе Э.В. Северная Бактрия – Тохаристан. Очерки истории и культуры: Древность и средневековье. Ташкент, 1990.
- Рапэн К. Эллинистическая сокровищница Ай-Ханум // Городская культура Бактрии-Тохаристана и Согда. Ташкент, 1987. С. 108–
- Ртвеладзе Э.В. Александр Македонский в Бактрии и Согдиане. Ташкент, 2002.
- Ртвеладзе Э.В. Великий индийский путь. Из истории важнейших торговых дорог Евразии. Санкт-Петербург, 2012.
- Ртвеладзе Э.В. Древние и раннесредневековые монеты историко-культурных областей Узбекистана. Ташкент, 2002.
- Ртвеладзе Э.В. История и нумизматика Чача (вторая половина III-середины VII в.н.э. ). Ташкен, 2006.
- Ртвеладзе Э.В. Монеты Кеша (Киша)/ III-II вв. д.н.э. – VII в н.э. // Общественные науки в Узбекистане. 2002, № 6. С. 43–
- Ртвеладзе Э.В. Южно-согдийские монеты династии Абтата с изображением Геракла и Зевса // Шахрисабз шахрининг жахон тарихида тутган ўрни. Тошкент, 2002. С. 123–
- Сагдуллаев А.С. Особенности оседлого расселения в Южном Согде в эпоху античности // Городская культура Бактрии и Согда. Ташкент, 1987. С. 131–
- Сайко Э.В. Становление города как производственного центра (Формирование экономической основы – ремесла. Средняя Азия). Душанбе, 1973.
- Смирнова О.И. Очерки истории из истории Согда. Москва, 1970.
- Сулейманов Р.Х. Древний Нахшаб. Самарканд-Ташкент, 2000.
- Толстов С.П. Древний Хорезм: Опыт ист.-археол. исследования. Москва, 1948.
- Топрак-кала. Дворец. Труды ХАЭЭ. Москва, 1984.
- Филанович М.И. Ташкент: зарождение и развитие города и городской культуры. Ташкент, 1983.
- Фрай Р. Наследие Ирана. Москва, 2002.
- Хорезм в истории государственности Узбекистана. Ташкент, 2013.
- Юсифов Ю.Б. Элам. Социально-экономическая история. Автореферат дис. на соискание ученой степени доктора исторических наук. Баку, 1965.
- Bernard P. Fouilles d’Aikhanoum. Т.I (MDAFA. Т. XXI). Paris, 1973.
- Bernard P. Les monnaies hors trésors. Questions d’histoire gréco-bactrienne. (MDAFA. XXVIII). Paris, 1985.
Д. Алимова
Ўзбекистоннинг қадимги ва антик даврлари ижтимоий-иқтисодий муносабатлари тарихшунослигининг айрим масалалари
ХХ асрнинг иккинчи ярми – ХХI аср бошларидаги тарихий адабиётларни кенг жалб этишга асосланган ушбу мақолада Ўзбекистон тарихидаги қадимги ва антик даврларнинг ижтимоий-иқтисодий муносабатларинм тадқиқ этишнинг тарихшуносликҳолати кўрсатиб берилган.
Мақолада муаммоли-хронологик ёндашувдан фойдаланган ҳолда совет ва замонавий Ватан тарихшунослигининг Марказий Осиё жамиятининг тузилиши, аҳолининг ижтимоий таркиби, қишлоқ хўжалиги, шаҳарсозлик, савдо,пул муомаласи, савдо, Буюк Ипак йўли ва бошқа муаммоларкаби Ўзбекистон ҳудудидаги қадимги ва антик даврлардаги ижтимоий-иқтисодий муносабатлар масалалари бўйича асосий ёндашувлари кўрсатилган.
Шунингдек, муаллиф бу борадаги тадқиқотлар тарихшунослиги кенг қамровли бўлиб,Марказий Осиёда давлат тузилиши масалалари билан боғлиқ тадқиқотларда ижтимоий-иқтисодий муносабатларнинг айрим жиҳатлари ўзаро чатишиб кетганлиги умумий тенденцияни қайд етади. Мавжуд адабиётлар таҳлили ўрганилаётган давр жамиятининг асоси аввалгидек, ижтимоий ишлаб чиқаришда катта рол ўйнаган жамоа эди, деган хулосага келиш имконини беради.Бундан ташқари, мақолада белгиланган мавзу бўйича ва белгиланган географик доирада ёзма манбаларнинг камлиги муаммоси ёритилган бўлиб, бу тадқиқотчиларни муқобил манбаларни топиш муаммосига олиб келади.
Калит сўзлар: қадимги ва антик давр, Ўзбекистон тарихи, тарихшунослик манбаи, тарихшунослик таҳлил, ХХ–ХХIасрлар тарихий адабиётлари, ижтимоий-иқтисодий муносабатлар.
Д. Алимова
Некоторые вопросы историографии социально-экономических отношений древнего и античного периодов Узбекистана
В данной статье на основе привлечения широкого круга исторической литературы второй половины ХХ – начала ХХI вв. дана историографическая картина социально-экономических отношений древнего и античного периодов в истории Узбекистана. Используя проблемно-хронологический подход в статье показаны ключевые подходы советской и современной отечественной историографии по таким вопросам социально-экономических отношений в древний и античный периоды на территории Узбекистана, как структура среднеазиатского общества, социальный состав населения, сельское хозяйство, развитие городов, торговля, денежное обращение, торговля, Великий шелковый путь и другие проблемы.
Автором отмечается и общая тенденция о том, что историография исследований по данному вопросу обширна, и определенные аспекты социально-экономических отношений вкраплены в исследования, связанные с вопросами государственного устройства на территории Средней Азии. Анализ изученной литературы позволяет сделать вывод, что основу общества изучаемого периода составляла, как и раньше община, которая играла главную роль в общественном производстве. Кроме того, в статье особо отмечается, проблема малочисленности письменных источников по указанной тематике и в указанных географических рамках, что ставит перед исследователями проблему поиска альтернативных источников.
Ключевые слова: древний и античный период, история Узбекистана, историографический источник, историографический анализ, историческая литература ХХ-ХХI в., социально-экономические отношения.
- D. Alimova
Some questions of the historiography of the socio-economic relations of the ancient and antiquity periods of Uzbekistan
In this article, basing on a wide range of historical literature of the second half of the 20th – early 21st centuries there have been given a historiographic picture of the socio-economic relations of ancient and antiquity periods in the history of Uzbekistan. Using the problem-chronological approach, the article shed the light on the key approaches of Soviet and modern national historiography on such an issues of socio-economic relations in ancient and antiquity periods on the territory of Uzbekistan as the structure of Central Asian society, the social composition of the population, agriculture, urban development, trade, money turnover, the Great silk road and other problems.
The author also noted the general trend that the historiography on this issue is extensive, and certain aspects of socio-economic relations are embedded in studies related to issues of state structure in Central Asia. An analysis of the researched literature allows us to conclude that the basis of the society of these periods were, as before, the community, which played a major role in social production. In addition, the article specifically notes the problem of the paucity of written sources on the indicated subjects and within the specified geographical frames, which poses the problem of finding alternative sources for researchers.
Key words: ancient and antiquity period, history of Uzbekistan, historiographical source, historiographical analysis, historical literature of the 20-21-th centuries, socio-economic relations.
Х. Aбдурасулов
Мясная торговля в Туркестанском генерал-губернаторстве
во второй половине XIX – в начале XX века*
Мясо всегда было и остается почетным компонентом большинства традиционных блюд узбекских кухни: без мясных блюд на столе не обходится ни одно мало-мальски важное мероприятие в жизни узбекистанцев – от скромного дня рождения до пышных свадеб, а также ежегодно отмечаемых традиционных праздников Навруза, Рамазан Хайита и Курбан Хайита.
Также как и сейчас, во второй половине XIX – начале XX вв. традиционным для жителей крупных городов как Ташкент, Самарканд, Коканд, Ходжент, Старый Маргелан, где компактно проживали местные и пришлые народы, традиционным местом покупки мясо для своих нужд были лавки мясников на многочисленных базарах этих городов. Например, в описываемый период в городе Ташкенте было от 270 до 300 мясных лавок.
Кроме представителей местного населения мясной торговлей занимались еще и русские, татары, евреи и представители других национальностей. Они торговали в своих лавках, находящиеся в основном в продовольственных рынках крупных и малых городов края.
Подразумевалось, что вся мясная продукция отпускалась населению по определенной таксе и его качество должно было соответствовать санитарно-гигиеническим нормам. Откуда, кем и какой скот доставлялся в Ташкент, цены и упитанность скота, такса на мясо, жалобы мясников на вмешательства в их дела, пробный убой скота, особенности ремесла – эти вопросы будут обсуждаться в моей презентации.
В настоящей статье мы рассматриваем соблюдение и игнорирование вышеупомянутых критериев, по которым должно было закупаться и отпускаться мясо и другая мясная продукция местными мясниками коренному и пришлому населению Туркестанского края в описываемый период.
Основные поставщики домашнего скота на базары. Основными поставщиками живого домашнего скота для продажи на базарах были казахи (в научной литературе колониального периода они назывались киргизами) из Аулиеата, Чимкента и Туркестана, которые привозили домашний скот – крупный рогатый скот, баранов и лошадей для сбыта оптовым торговцам живым скотом, в т.ч. непосредственно мясникам. Пригнанный таким образом в скотные базары Сырдарьинской области Туркестанского генерал-губернаторства скот продавался в скотных рынках после осмотра и разрешения ветеринарного врача, о чем он делал соответствующую запись в своем журнале. Кроме ветеринарного врача на скотном базаре также осуществлял свою деятельность базарный старшина, который взимал с каждой головы приведенного для продажи крупного и мелкого рогатого скота сбор за место на скотном базаре.
Скот пригонялся в Сайрам среднем в количестве до 5 тысяч голов, по большей части из Аулиеатинского и Пишпекского уездов
[2: 19]. Например, в 1915 году предполагалось, что на Меркенский скотский базар в продажу поступит около 14 тыс. голов крупного скота по цене от 24 до 80 руб. за голову, при весе чистого мяса от 5 до 18 пуд [2: 2об].
В 1870 году в Ташкенте помпезно открывается первая Ташкентская ярмарка, которая, впрочем, через несколько лет закрывается из-за низкой окупаемости и непопулярности ее среди местного населения. Ряд причин, среди которых можно назвать удаленность от привычных и устоявшихся мест торговли как для продавцов, так и покупателей, которые были проигнорированы колониальной администрацией, несмотря на освобождение от налогов и других сборов первое время не способствовали развитию данного модернистского проекта. В период короткого существования данной ярмарки на ее территории была предусмотрена специально отведенная площадка для торговли домашним скотом. Например, как свидетельствуют хроникеры газеты Туркестанские ведомости
«С 7 октября по 1 ноября … в Ташкенте … пригнано во время ярмарки скота, для распродажи, 41350 голов, на сумму 367000 рублей. Из пригнанного на ярмарку скота продано на 250000 р.» [7: 14].
Расходы на пригоняемый скот. По данным, полученным Управой в 1912 г. из первоисточника составлен расчет, что даст в Ташкенте среднего размера бык ценой в 40 руб., приобретенный в Мерке с временной остановкой на сборном пункте:
Расход:
- Правительственный сбор 80 коп.
- Прокорм до Ташкента в течение месяца 6 р.
- Погонщики 75 коп.
- Наем загона, падеж и непредвиденные расходы 50 коп.
- 3% на служащих, им комиссионные 2 р. 20 коп
- Убой и страховка в Ташкенте 1 р. 75 коп.
ВСЕГО с покупной стоимостью быка расходу 11 руб [7: 14].
Продажа крупного рогатого скота, баранов, лошадей и верблюдов облагалась определенной таксой, установленной решением Ташкентской городской управой. К примеру, в 1886 году в Ташкенте «маклера на скотном базаре взимают с верблюдов по 40 к., лошадей и рогатого скота – 20 к., и козлов – 10 к.» [4: 19]. А в 1908 г. на скотных базарах Сырдарьинской области с крупного скота взималось 3 коп., и с мелкого – 1 коп [3: 2–4].
Ежедневный убой скота. По сведениям Ташкентской городской думы в 1914-1915 гг. в Ташкенте ежедневный убой крупного рогатого скота достигает 150 голов. За первое полугодие 1915 года в среднем 146 голов, максимум в апреле 190 голов и минимум в феврале 94 гол.; в течение 1914 года было убито 50 тыс. голов крупного рогатого скота [2: 2]. Скот для нужд населения и администрации города закупали в основном в Сайраме, Аулие-Ате и Мерке, притом, как было отмечено выше, Сайрам считался главным центром скотского торга Чимкентского уезда [2: 2].
Как пишет неизвестный автор статьи «По русским селениям Сырдарьинской области», опубликованной в газете Туркестанские ведомости в 1893 г. цены на домашнюю скотину были следующими: лошадь – 35 р., вол – 20 р., корова – 15 р., верблюд – 40 р., молодой рогатый скот – 5 р. [8: 77]. Цены на скот в Ташкенте на скотских базарах очень колебался в зависимости как от пригона, так и от спекуляций нескольких местных скупщиков, которые и держат весь скотский рынок в своих руках и все мясоторговцы на наших базарах в полной от них зависимости [2: 2об].
Неудачи с регулированием цен на мясо. В 1912 году город Ташкент впервые организовал свою мясную торговлю – была произведена закупка скота и открыта мясная лавка на Воскресенском базаре. Спустя всего 3 месяца дело было ликвидировано и по подсчету дало около 3 тыс. рублей убытку [2: 3]. Аналогичный опыт сделал и г. Верный в это время и тоже понес убыток за первые 4,5 месяца до 700 руб. (условия для закупки скота там были сравнимо лучше), причем такса на мясо за этот период там не была повышена, несмотря на все «домогательства» мясников [2: 3об]. В том же 1912 году, за период январь-май, скот продавался: местный плохо упитанный от 16 до 65 руб. за голову и пригонный от 18 до 100 руб. за голову; пригон на базарах в течение целого месяца колебался от 2200 до 4000 местного и от 400 до 1900 пригонного [2: 4]. В 1912 году для города Ташкента, где потребление мяса доходило до 50 тыс. пудов в месяц, каждая копейка на цене за мясо обходится населению в 500 руб. в месяц [2: 3].
Лишние рты или мясоеды. Вступление Российской империи в 1914 году в I - мировую войну негативно сказалось на общественно-политической и экономической жизни не только центральных губерний Европейской России, но и ощутимо ухудшило жизнь населения периферии, например ценообразование на продукты первой необходимости в Туркестанском крае сильно пострадало. В 1915 году, с размещением в Ташкенте и его ближайших окрестностях военнопленных, население Ташкента почти удвоилось – прибавилось до 50 тыс. человек мясоедов и мясной вопрос силой обстоятельств выдвинулся на первую очередь [2: 18]. Так, 10 августа 1916 г. Ташкентская городская управа постановила установить ежедневную норму убоя скота, чему предшествовали бурные прения среди гласных от населения [5: 166–166об]. Например, гласный А.А.Дылевский указал «на непорядки в деле снабжения населения мясом, во-первых на закупку мясных продуктов военнопленными, которыми являются в сопровождении солдат и потому получают преимущество перед обывателями, а во-вторых на скупку живности на привоз маклаками»[31]. Данное замечание было подтверждено членом Управы А.К. Гуриновым, который сообщил собравшимся о том, что и в других городах, например в Нижнем Новгороде был установлен факт захвата лучших продуктов на рынках военнопленными, которые не стесняются ценой, там городское самоуправление вошло в ходатайство о воспрещении военнопленным вольной закупки продуктов свыше определенной нормы [5: 166–166об]. Далее выяснилось, что данный вопрос очень острый и требовал незамедлительного разрешения, для чего военное начальство, как далее сообщил глава г. Ташкента, «требует разрешить убой скота и для военнопленных, просит Думу разъяснить в праве ли Управа исполнить такое требование»
[5: 166–166об]. Другой член Ташкентской городской думы, некто П.И. Долинский указал, что по правилам Гаагской конвенции военнопленные должны получать то же довольствие, что и собственная армия воюющей державы [5: 166–166об]. В итоге городская дума постановила, что военнопленные не подходят под понятие армии и поэтому требование воинского начальника о разрешении убоя на бойне скота в мясопустные дни для нужд военнопленных отклонить.
Как и ожидалось, последствия данного вопроса не заставили себя долго ждать. Из-за нехватки и дороговизны мяса на рынках г. Ташкента «денщики при покупке мяса на Воскресенском базаре безобразничают, не становясь в общую очередь, отталкивают бесцеремонно покупателей, в особенности женщин» [6: 2].
Ритуальный убой скота. Хотя основным потребителем мяса и их субпродуктов было мусульманское население края, в указанный период в Туркестане проживали представители и других конфессий, например таких как православные русские и украинцы, а также евреи – как бухарские сефарды, так и малочисленное еврейское население ашкенази из внутренних губерний Европейской части империи. Пришлое православное население края покупало мясо как на лавках русских частей городов, так и у местных мясников. Они не предъявляли особых требований к ритуальному убоя скота, ограничиваясь качеством и таксой на отпуск мяса.
Из национальных и религиозных меньшинств имеющие определенные соображения, проистекающие из их религиозных предпочтений к убою и разделке туш животных, отличались т.н. бухарские евреи.
В 1897 году по просьбе главного сефардского раввина Палестины в Среднюю Азию переселяется раввин Шломо Иехуда Казарновский, который по замыслу сефардских раввинов Палестины Средняя Азия не должна была оставаться без грамотного и авторитетного раввина [1: 178]. К этому вр